ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ
Књижевно стваралаштво Мирослава Средановића естетски је одраз стварности од почетка двадесет првог века, инспиративна за поезију, кратку причу и афоризме. У приповедачком опусу, објављеном у књижевним часописима, и у опусу поезије, испољио је наглашену психолошку компоненту епско-лирске емфазе, а на афористичком пољу објавио је девет књига високе, иновантне, уметничке вредности, којом се сврстава међу најбоље афористичаре српске савремене књижевности, и међу најбоље светске афористичаре. Мирослав Средановић је највише пажње и утакмице са највишим умним вредностима посветио афоризмима. Стварани су у прозној синтаксичко-емоционалној форми, најчешће у две или три просте или проширене реченице, сучељене примарном тврдњом у првој, и одговором у завршној синтаксичкој јединици као двосмисленост, или наглашена иронично-емфатична поента. Поред парадокса и контраста, најчешћа особина им је оксиморон и хипербола, при чему су двосмислице изражене у повезивању две наглашене супротности, у првој реченици именовањем естетског синтаксичко-интонационог проблема, у другој емфатичном иронијом наглашене квалификације, или особености.
Афоризми, или максиме, Мирослава Средановића, одговарају високом и свестраном образовању њиховог писца. Иако писане најчешће у две прозне реченице, његове максиме делују као лирски надахнута емфаза, хиперболисано усхићена након психолошке паузе, какве у књижевности постоји још у хаику стваралаштву. У поентованом делу, истакнута је антитеза, парадокс, емфаза и алегорија, чија својства чине афоризам мисаоном целином, каква се може наћи код најбољих светских афористичара. Од поредбених фигура по сличности и логичком одговору на први део афоризма, чести су метафора, метонимија и синегдоха као подврста метонимије, иронија и персонификација. Стилске фигуре дају афоризмима лирску естетску сликовитост, а иронија, парадокс и сарказам, сатиричну компоненту афоризма као прозне творвине. Честа је естетска слика сатиричног сучељавања два контрадикторна смисла код две речи, именице и њеног атрибутивног својства – оксиморона. Посебну пажњу Мирослав Средановић посвећује угроженом слоју становништва, који некако увек страда или од осиљених диктатора, или, у сличној мери, од класно раслојеног друштва на богате и сиромашне, у коме богаташи израбљују радну снагу сиромаха, и држе их у социјалној беди и друштвеној потчињености, да се не би бунили. То је покорност из зависности.
Афоризам, назван и максимом и изреком, мисао је, у збиркама афоризама Мирослава Средановића, дидактички смела и са фабуларним дејством. Мисао је светла, јасна и, казујући противречне истине, загонетна и дидактички оправдана. Најчешће састављена од два дела, – објективно питање које чека одговор, и очекивани одговор након психолошке паузе, као прип(ј)ев(ак), облик рефрена, након сваког првог стиха, чији је одговор и противуречни смисао. Реторичка мудрост, елоквентна бриљантност ума и доживљајног искуства, красе збирке афоризама високе уметничке вредности. Афоризми из животног оптимизма и друштвене стварности, стваралачки су иновирали приступ друштвеној збиљи овог времена, мудро и човечно, чојством и смелим истицањем друштвене истине, која може да буде фатална. Тако изречена мудра поука, никада неодмерена и охола, остаје да траје вечно, и да буде поучна старијима и младим генерацијама. Родољубиви афоризми су написани у афористици отаџбинског родољубља, еманантне искрености и у сатиричној јеткој заједљивости и нескривеном патриотском болу. Он их пише поетским надахнућем разлучивања збиље од пошалице, присутне у афоризму да разгали родољубиву истину од неистине, родољубиви занос од збиље. Све је то добра афористичка мера.
Др Милован Гочманац
0 коментара:
Постави коментар