OD PERIGRAMA DO
SATIRIČNE PRIČE
Naši, balkanski,
prostori oduvek su bili zahvalna literarna „desti-
nacija“ pisaca,
satiričara i izbaštinili mnoge aforističare i pripovedače
ovoga žanra. Koliko je
ovo inspirativno tlo za rađanje novih autora po-
kazuju svakodnevna
nova imena, nove forme kojima se poigravaju i, na
radost čitalačke publike, uvek nude nešto
do tada neviđeno.
Što je još
zanimljivije, dobar aforizam često prevazilazi defini-
san format, okvire
koje ova književna vrsta kanonizuje i pretvara se
u sasvim novu formu
koja je, kao haiku poezija, zaokružena uvodom
– razradom i poentom.
Tu formu nam je 2019.„otkrio“ pisac Perica
Jokić knjigom
„Perigrami“ i ponudio čitalačkoj publici aforizme u dru-
gom ruhu. Ovde je reč
o novom žanru koji najkraćim izrazom, jednom
rečenicom, zaokružuje
naraciju, a čuva satiričnu – metaforičnu poruku
i time ne odstupa od
aforizma kao forme.
U ovom prikazu samo
sam dotakla Pericu Jokića i njegove peri-
grame, mada se knjiga
o kojoj govorim i ne može sagledati odvoje-
no – bez ovoga uvoda.
Pisac Dimitar Vilazorski, inspirisan ovom no-
vom formom i knjigom
pomenutog autora, rešio je da se dalje poigra
satiričnim izrazom i
da to narativno što je u „Perigramima“ dato raz-
vije u priču.
Krenuo je od
perigrama; „Dolazeći na posao, čuvar zatvora
napravio korak više i
našao se iza rešetaka.“ To će Vilazorskom posluži-
ti kao uvod u
satiričnu priču o našoj balkanskoj zatočenosti, koja je u
isto vreme i ludnica i
neka vrsta pokretne „Proklete avlije“ gde smo svi
zatočenici.
Pomenuh Andrićev roman
zbog pitanja – ko su ti grešni, ko nev-
ini u sistemu gde je
moral i nemoral izjednačen jer merila ne postoje
- ne postoje zakoni
koji ih prepoznaju. Otuda su junaci stereotipni,
preuzeti sa svih
margina društva, i njihov greh je, često, naš kolektivni
greh. Kao u „Paklu“
Danteove „Božanstvene komedije“ hronološki su
izmešani. Doduše, u
ovom pokretnom zatvoru nećemo kao kod Dan-
tea sresti aktuelnog
Papu, ali hoćemo Adama i Evu, Diogena, Pitago-
ru, Anu Karenjinu i
Puškina kao simbole strasti i odbrane časti koja
mora da se „plati“.
Neobičnom stilskom i
jezičkom konstrukcijom autor nam više
puta ponavlja imena
svojih junaka koji su zatočenici društva koje
je samo na izmaku jer
mu preti kataklizma – samo će sebe uništiti.
Uništiće nas:
nesposobnost da izvršavamo obaveze za koje smo plaće-
ni, nemoralnost,
otuđenost od porodice, sklonost kriminalu... Mnogi
od tih likova davno su
svoje grehove „odužili“, više i nisu na pokretnoj
traci – „u autobusu“
koji ih drži na okupu i, mada su „kriminalci“ spaša-
va od „zime koja
dolazi“ i konačnog kraja.
Upravnik zatvora je
sam zatočenik, kao i Andrićev Karađoz u
„Prokletoj avliji“. Od
Karađoza, okrutnog i bezosećajnog čuvara, pret-
vara se u
Domanovićevog slepog „Vođu“ koji te zatočenike, kaznom
odabrane, poput
Mojsija treba da izvede iz ropstva i dovede ih u
Obećanu zemlju. Kao i
junaci Domanovićeve satire, polovina putnika
toga „voza bez dnevnog
reda“ strada na putu i u „Obećanu zemju“
nikada neće stići.
„DOLAZI ZIMA“,
satirična proza Vilazorskog je kolektivni portret
našeg Balkanskog
prostora gde je sve izvitopereno jer su prave vred-
nosti na margini, a
kriminal se rešava u okviru plaćenog sudstva koje
sitne kriminalce
proglašava krupnim i moraju da „plaćaju“ ceh umesto
onih nedodirljivih.
Mnogo je u ovoj
satirično – angažovanoj knjizi alegorije, vezano za
naše društvene
probleme. Tu je i amnezija, zamrznuta svest, i savest,
o problemima koje
nedužni ispaštaju. Tu je Mešin krug (
Meše Selimov-
ića) jer se pitanje
pravde samo pokreće, a nikada ne rešava, i sve se
svodi na vraćanje na
početak.
Fabula je svedena na
minimum i ono malo odnosi se na likove i
njihov greh. I tu su
neki likovi, poput lavova, fiktivno zatvoreni, a, u st-
vari, na slobodi.
Pitanje koje se neminovno nameće je: da li nam je civ-
ilizacija i dozvolila
pravo na slobodu ako smo robovi navika, zabluda,
a sve što je drugačije
od našeg pogleda na svet smatramo grešnim-
neispravnim.
Zato je taj humor u
ovoj satiričnoj prozi, koja se stilski dotiče
drame apsurda, u
funkciji lekcije koju moramo da naučimo – da se
odreknemo banalnog i
da se više bavimo vitalnim problemima koje
zanemarujemo baveći se
marginalnim stvarima.
Vilazorski nam svojom
novom knjigom poručuje da se manemo
“Sizifovog posla” jer
će se kamen vratiti čim prestanemo da ga gura-
mo uzbrdo, ali da nije
rešenje ni “sedeti u buretu” poput Diogena i da
je život mnogo više
nego zakoni po Pitagorinoj teoremi.
Mada stvarnost, i kroz
ovu prozu, a i opšte gledano, ne deluje
vedro, ohrabrujuće,
jer uvek se „nađe neko da poremeti klimu“, nova
knjiga Vilazorskog i
te kako odiše humorom. Očito smo mi narod koji
se smehom leči i uvek
nađemo izlaz da potpuno ne potonemo.
I da se vratim na vezu
Jokića i njegovih “Perigrama” i ove sjajne
proze Vilazorskog:
Tamo gde je prvi autor svojom britkom “pričom”,
svedenom na jednu
(aforističku) rečenicu postavio prvi kamen, drugi
autor je nazidao
“zdanje“ jedne od najoriginalnije satirične forme koju
je dobio ovaj prostor
i ovo vreme.
Mirjana Đapo,
prof. i književnik
0 коментара:
Постави коментар