БАНАНА РЕПУБЛИКА - КОЛУМНА МИОДРАГА ТАСИЋА

Банана република

„Да ли банана република подразумева да становништво чине мајмуни?“ Не, наравно. У питању је метафора. Пре свега шта значи појам банана републике? Тако често у употреби. Најчешће у пежоративном смислу. Није реч о некој средњоафричкој или латиноамеричкој државици, у којој је банана главни производ. Извозни адут обично бедне економије. Рекосмо, то је само метафоричко изражавање за недемократске државице, у којима царује самовоља једног човека. За то време народ грца у беди. Корупција је нормална појава и против ње се практично нико и не буни. Људи су навикли да подмићују државне службенике, учитеље, лекаре, полицију... Тако се живи од вајкада. Народ се помирио с чињеницом да мораш подмазати свакога ко је изнад тебе. Од кога на неки начин зависиш. Гинеколога и бабице да би ти породили жену. Васпитачицу да би уписао дете у вртић. Учитеља да дете упишеш у школу. Потом упис на факултет. Посао ће свршени студент добити тек пошто купи радно место чврстом валутом. Често му неће помоћи ни то што се учланио у владајућу странку у држави. Ону коју диктатор предводи годинама, то јест, деценијама и коју сматра личном својином. У суштини странка му је само неубедљив алиби пред страним светом како бајаги поштује парламентарни живот и основне постулате демократског поретка.

Елем, диктатура је најважнија особина банана републике. Диктатор се обично домогне власти превратом. Или војним пучем. Понекад војни пуч изведе наредник или поручник. Није редак случај да диктатор наследи свог преминулог оца на престолу. После влада још суровије и од оца. У комунистичким деспотијама диктатори су сплеткама долазили до врха партије и државе, а онда би преузели све конце у својим рукама. У немилосрдној борби за шефа комунистичке државе није се презало од убистава, поткупљивања противника, лажираних судских процеса... Кад би једном освојио све полуге власти, комунистички тиранин је проглашаван за маршала, иако је пре тога имао само чин поднаредника, вечитог вођу, непогрешивог, најбољег, свевидећег. Након деценија владавине тиранина добар део народа је просто поверовао у све лажи државног апарата. Многи су чак стрепели шта ће бити с државом и њима после смрти „Вође“! Тако створен култ личности одржавао се у тим народима и након успостављања какве-такве демократије и квази парламентарног система. Опет би од „вођа“ сада парламентарних република стваран култ личности и такве би сматрали најбољима, непогрешивим, једино вреднима и способнима да воде државу и нацију у светлу будућност!

У новије време диктатори освајају власт изборима. Обично диктатор обезбеди логистичку подршку страних служби. Добије новац, саветнике, помоћнике из свог народа. То се одвија у тајности. Страни дародавци нису никакви филантропи. Будући диктатор, кога финансирају и подржавају на намештеним изборима, касније ће узвратити страним господарима разноразним концесијама, продајом земље, вода, рудних богатстава, индустријских постројења... По мизерним ценама, разуме се. Као компензацију добијаће страну подршку све док буде чинио услуге. Даваће му кредите с високим каматним стопама, док банана државу не доведу у дужничко ропство, жмуриће се на недемократско владање у држави, на гушење опозиције, на недостатак грађанских слобода, криминал, непотизам, на урушавање традиционалних вредности и морала. Својом пропагандом, уценама и притисцима сваке врсте странци ће наметати блуд, неморал и декадентно понашање као модел њихове напредне културе и образац по коме треба да се владају народи ниже вредности. Све у циљу гушења сваког отпора и самосвојности покореног становништва!

Диктатор је увек сервилан и понизан према страним господарима. Зна ко га је устоличио. Зато је свиреп и немилосрдан према својим поданицима. На унутрашњем плану ослања се на неспособне и искомпромитоване сараднике. Често их пуста да се обогате криминалом. За то време тајне службе их снимају и прате. Докази прљавих работа доносе се диктатору на руке. Сада лопови немају куд. Уцењени и у страху за голи живот служиће диктатору верније од најбољег пса чувара!

За сваки случај диктатори великодушно награђују репресивни апарат. Полиција, војска, тајне службе, али и неформалне криминалне групе, чувају режим. За то су добро плаћени, али и заштићени за недела везана за репресију, непотизам, корупцију, па и мање или веће криминалне активности. Тако се диктатура одржава у животу.

Иако је диктатор и малобројна клика лихвара, велепоседника, сумњивих бизнисмена и пратећих појава у виду купљених дискредитованих интелектуалаца, медијских слугу, дворских дама и кловнова свих фела у бољем економском положају од осиромашеног народа, ни овој „елити“ није лако. Ту свако зазире од свакога. Ничији положај, звање или богатство није сигурно. Већ сутра диктатор га може одбацити, сменити, сместити у затвор или послати на дно реке. Ту нико никога искрено не воли, али се сви лицемерно смеше. Док им окренете леђа. Као што диктатор мрзи и презире свакога од тих својих чанколизаца, тако и они исто тако мрзе диктатора. Не могу да га смисле, али свесни су да су сигурни само дотле док је он на врху. И то је таква нераскидива симбиоза на којој почива диктаторска власт.

Стога треба жалити народе који живе у диктаторским режимима. Њима помоћи нема! У такозваним „банана републикама!“

Миодраг Тасић