НАЈЗАБРАЊИВАНИЈИ
СРПСКИ САТИРИЧАР
Мали је број српских писаца, посебно сатиричара,
о којима је писао „Њујорк тајмс“, а име Растка Закића неколико пута се нашло на
страницама овог утицајног америчког дневног листа. Први пут се то догодило на
Светог Николу, 19. децембра 1986. године када су највеће градске новине у САД
објавиле вест из Југославије да је „Растко Закић, 44 године, сатиричар и
издавач, осуђен данас на затворску казну у трајању од 50 дана и новчано кажњен
са 250 долара због објављивања дела без одговарајућег одобрења“.
Још једном је „седа дама“ америчког новинарства
посветила своје редове Растку Закићу, када је новинар Дан Бифлески боравећи у
Београду крајем 2007. године послао репортажу у Њујорк о српским
афористичарима: „Један члан групе (Београдског афористичарског круга, нап.
аут), Растко Закић, био је најцензурисанији сатирични писац за време
Југославије, за време Тита, када је забрањено седам његових књига афоризама. Он
је цензурисан почетком осамдесетих година прошлог века након објављивања низа
афоризама који су циљали на Тита који је умро неколико година раније.
Укључујући и познати афоризам: 'Радничка класа је костур нашег система'.“
Читаоци су упознати и са разлогом Закићевог хапшења: „Комунисте који су још
увек управљали земљом то није забављало, као ни афоризам због којег је на крају
ухапшен. Грубо парафразирано, он је рекао: 'Тек када нам је умро отац, схватили
смо ко нам је ј.... мајку'.“
Бифлески Закића назива непокорним и напомиње да
је овај сатиричар 1984. године поново објавио своје афоризме у новом издању
„Укрштених речи“ са свим афоризмима у негативном облику. Нови антититов
афоризам гласио је: „Када нам је умро отац, суд је утврдио да нам није ј....
мајку“.
Пошто је поново био пред судом, Закић је позвао
математичаре и филозофе да потврде да му не могу два пута судити по истој
оптужби због тога што је рекао нешто супротно. „Господин Закић није успео да
убеди судије“, истиче новинар „Њујорк тајмса“, „али је подсетио да му је тајна
полиција понудила да буде ослобођен од свих оптужби уколико пристане да
шпијунира своје колеге афористичаре. На њихово велико изненађење, пристао је,
али само ако пристану да му дају специјалну полицијску униформу - захтев, каже,
није прошао добро“. „Хтео сам да се ругам лицемерју комунизма“, објаснио је
Закић свој став. „Нисам се уздржао да одговорим на њихово лудило још већим
лудилом.“ „За све наше проблеме крив је један човек“, додао је Закић у
разговору са Бифлеским, поменувши Тита. „а случајност је што смо сви гласали за
њега.“
О Закићу је лист из највећег америчког града
поново писао те 2007. године, обавештавајући своје читаоце да је у Њујорку, у
издању познате издавачке куће „Блумсбери“ објављена Антолологија најбољих
светских афористичаре у којој се међу 360 аутора нашао и Растко Закић. Приређивач
ове антологије је Џејмс Гири, а у његовом строгом избору са целог Балкана су
уврштена још само двојица српских афористичара.
У периоду од 1945. до 1990. године у Југославији
је забрањено 148 публикација. По броју забрана књига на првом месту је Растко Закић,
чијих је седам књига судски спаљено у овом периоду. Његово дебитантско дело –
збирка афоризама „На љуту рану“, објављена 1967. године, пресудом суда у
Крагујевцу оцењена је као неподобна и целокупни тираж је завршио на ломачи.
Сличну судбину доживеле су и књиге „Државне бриге“, „Укрштене речи“, као и „Бела
књига“ (збирка докумената о суђењу Гојку Ђогу због књиге песама „Вунена
времена“).
Присећајући се тог времена, књижевник Иван
Ивановић који се са Закићем дружио и био с њим у издавачкој кући „Запис“,
наводи да је „стекао утисак да је Закић намерно пркосио властима и као да је
хтео силом у затвор“. „Какав би он то био сатиричар, ако га не ухвате!“.
Писац и књижевни критичар Витомир Теофиловић
забележио је да је “Растко Закић велика и особена личност наше савремене
сатире” и да „међу главним одликама његове поетике примарно место припада
сатиричној убојитости“. “Од самог почетка свог списатељства није хајао за цену
борбе за демократско и плуралистичко друштво – писао је бескопромисну жестоку
црнохуморну сатиру током две деценије једнопартијског система. Јавне осуде и
забране књига доживљавао је као природне и успутне тешкоће, и храбро настављао
даље, све до наших дана.”, устврдио је Теофиловић.
Закић је записао да „афористичар сања о једној
реченици којом би све рекао, али се увек пробуди“. Он је ту реченицу све време
будан сањао.
Растко Закић рођен је у Крагујевцу 1942. Школовао
се у Јагодини, Белосавцима, Наталинцима, Крагујевцу и Београду. Дипломирао је
на Архитектонском факултету Београдског универзитета. Краће време радио је као
архитекта, а затим се потпуно посветио књижевности, публицистици и издаваштву.
Био је директор и главни уредник издавачких кућа „Запис“ (прве трајне радне
заједнице писаца у Југославији) и „Приме“, власник ауторске „Књижевне радионице
Растка Закића“ и уредник часописа „Сатиричник Данга“ и „Алтера“. Био је аутор
култне рубрике “ТРН” у “Новостима”.
Објавио је низ књига афоризама и сатиричне
поезије, међу којима су „На љуту рану љуту траву“, 1967; „Шунд стихови“, 1972;
„Жар птице“, 1975; „Куда нас модни креатори воде“, 1978 и 1982; „Наопаклије“,
1981 и 1982; „Ударци главом“, 1983. и 1984; „Истеривање правде“, 1983. и 1984;
Антологија докумената Бела књига (са Драганом Антићем), 1984; Антологија афоризама
(у агенди 20. век), 1985; „Укрштене речи“, 1984. и 1985; „Минут до дванаест“,
1985; „Државне бриге“, 1986; „Моје новине“ (прва и друга свеска Дневника у
наставцима), 1987; „Моја вежбанка“ (трећа свеска Дневника у наставцима), 1987;
„(Друге) државне бриге“, 1987; „С.О.С.“ (са Бранком Цонићем), 1988; „Грађански
рат у мојој глави“, 1994; „Добровољни издајник“, 1994; „Пристојност налаже да
се побунимо“, 1998; „Ми нисмо криви“, 1998; „Улазница за пакао“, 2000;
„Власници власти“, 2005...
Закић је аутор неких од најбољих
дефиниција књижевног жанра којим се бавио: „Сатира је вештина да се бираним
речима некоме каже да је говно.” и „Сатира је истинито претеривање“.
Добитник је многобројних признања, међу којима су
„Јован Хаџи-Костић“, „Драгиша Кашиковић“, „Типар“, Награда Београдског
афористичарског круга, Априлска награда Београдског универзитета (за прозу и
поезију). Четвороструки је добитник награде „Радоје Домановић“ (листа „Јеж“ за
причу и Удружења књижевника Србије за књигу афоризама и два пута за књигу
песама).Учествовао је и награђиван на фестивалима у Приједору, Крушевцу,
Пљевљима, Шапцу и Даниловграду.
Заступљен је у великом броју домаћих и страних антологија
сатиричне књижевности, да поменемо Антологију српског сатиричног афоризма
„Историја афокалипсе“ (А. Баљак, 1987), Антологију српског афоризма на немачком
„Камелеони су тренутно црвени“ (В. Ешкер, 1989), Антологију пола столећа
српског афоризма „Враг и шала“ (В. Теофиловић, 2000), Антологију српског
антиратног афоризма на немачком „Грешити је људски. И патриотски“ (М. Дор,
1994), „Мудрост Европе“ у Москви на руском језику (В. Шојхер, 2011)... Превођен
је на пољски, румунски, енглески, италијански, баскијски, македонски, руски,
француски и друге језике.
Опраштајући се од Растка Закића, Иван Ивановић се
над његовим гробом присетио демонстрација грађана и студената у марту 1991.
године: „И док долазе студенти из Студентског града, пошто су пробили
милицијски кордон на Бранковом мосту, преживели гумене метке, отерали са
Теразија бркатог командира, вратили у касарне тенкове са моторима који се нису
гасили, Растко Закић вади некакав блок и нешто пише! Тако је, ту на Теразијама,
у јеку почетка нове револуције, настала једна од најлепших сатиричких песама
савремене српске књижевности „Добровољни
издајник“. „Ја јесам добровољни издајник Србије у којој и / са будалом мораш да
се сложиш /Јер тобож и таква слога Србина спасава, / Син сам Србије која
поштује човека / И кад с њим мора дуго и мучно да се усаглашава.“ Песма која
стоји у низу најлепших сатиричних песама Змаја, Војислава Илића, Диса...
Растко Закић је, као и скоро сви сатиричари,
одбијен неколико пута на конкурсу за националну пензију. После још једне негативне
одлуке државне комисије и Министарства културе, објавио је песму о милости
државе Србије: „Држава дели бакшиш. Уметник коме су под старе дане / Од
немаштине гаће спале - пружио је руку са празним шеширом и замолио за милост.
Како имамо самилосну државу, она је одлучила да награди своје апологете а казни
сатиричаре. Рекла је Јеби га, и уметници су државна брига, па је наградила Ко
је слагао празне риме, / Њему следује државно виме! Зар да се пусте низ мутне
воде / Писци који су срицали оде? А ко је државу шамарао / Ко би му државни
бакшиш дао! До краја свог нек пати века / Заслужио је да довек чека!
Националну пензију није дочекао. Умро је после
дугогодишњег боловања од дијабетеса на Малу Госпојину, 21. септембра 2014.
године. Сахрањен је без било каквих државних почасти, у кругу породице,
пријатеља и колега на Бежанијском гробљу.
Растко Закић је често наступе на књижевним
вечерима започињао реченицом: „Молим вас за аплауз унапред, јер не знам да ли
ћу га заслужити на крају!“
Сви који воле и познају његово стваралаштво више
су него сагласни да је на крају заслужио аплауз и поштовање и дивљење.
Александар
ЧОТРИЋ
0 коментара:
Постави коментар