ĐORĐE OTAŠEVIĆ - OPOZICIONAR

OPOZICIONAR

Zemlju upropastiše, lopovi šiljoglavi. A da je to jedino! Godinama smo izolovani, od plate ni hleba ne mogu da se najedem, a mnogi ni toliko nemaju. E, vala, neće oni to više raditi! Idem pravo u sedište njihove stranke! Sve ću im reći. Nisam ja bilo ko. Ja sam ti ljuta opozicija! A kad sam već tu, mogao bih partijskom sekretaru kafu da skuvam. Čini mi se da voli slađu. Političkog protivnika treba poznavati do detalja. A vidi samo kakve su im pepeljare! Pa oni to nedelju dana nisu praznili! O prašini po policama neću ni da pričam. Prvo da ovo malo sredim, pa da im onda sve po spisku. Vidi što su naivni! Smeškaju mi se, još me i po ramenu tapšu. E, kad bi oni znali kakva sam ja ljuta opozicija. Ona najljuća i najtvrđa. Nepokolebljiva.

Gde sad da mi ispadne puna pepeljara iz ruke! O, barabe šiljoglave, biju me samo zato što sam opsovao državu i predsednika. Omaklo mi se, brate. Svakome to može da se desi. Bogami su jaki. Udaraju svojski. Jesam na podu, ali još nisam pobeđen. Ja sam ti ljuta opozicija. A takvi se ne predaju lako. Sada ću ja njima pokazati. Mogao bih, na primer, jezikom cipele da im očistim. Kad ja ližem, to se sve blista. Takvi smo mi opozicionari. Dobro je, prestali su da me biju. Podižu me i tapšu po ramenu. Gle! Od udaraca se moja glava ušpicila. Rekao bi čovek da sam i ja jedan od šiljoglavih. Čašu mi u ruku daju, sipaju piće. Pa, da nazdravimo! To će ih potpuno zavarati.

Bogami sam dobro potegnuo. Sve mi se vrti. Valjda ću naći put do kuće. One naivne šiljoglave budale napuniše mi torbu nekakvim uvozno-izvoznim dozvolama. Misle da sam njihov. Malo ću se sada odmoriti od opozicionarenja, samo ovih nekoliko šlepera da mi stigne i da robu rasprodam, ali kad posle opaučim po njima, videće oni šta može opozicija. Vidi, vidi! Obloglavi su došli do samog sedišta partije šiljoglavih! Kao da nešto spremaju. Bolje da se ja sklonim. Izgleda da će ovde biti velike gužve. Au, što prašti! Sreća da sada nisam na ulici.

Gotovo?! Jeste. Pobedili smo! Ura! A sada da pogledam ko je pobedio. Naši, naravno, samo koji? Obloglavi! Znao sam da ćemo pobediti. Kako su samo prašnjavi. Nije nam, vala, bilo lako. Moram da ih malo očetkam. A vidi što su im tek cipele prašnjave. Kad ja ližem, to se sve blista. Tapšu me po ramenu, po glavi, nego šta. Godinama smo se protiv istog neprijatelja borili. A moja glava kao da je od plastelina. Od tapšanja je skroz obla. Obloglavi mi se smeškaju, čašu mi u ruku daju. Pa, da nazdravimo za našu pobedu! Bogami, nije lako biti opozicionar. Od ovoliko alkohola mogla bi i jetra da mi strada.

Đorđe Otašević