Besana noć
Kad me tako uhvati nesanica kao noćas, inače spavam mirnim snom pravednika, prosto ne znam kud da se denem. A i novinari, kao da su vidoviti pa znaju da ne spavam, odmah počnu da me zivkaju telefonom i postavljaju nebulozna pitanja: te što ne spavam u tri ujutro, te kako sam, te šta radim u ove sitne sate...?
"Upravo pijem kafu sa svojim drugovima ovde", odgovaram iznenađen pitanjima, "i mnogo sam dobro". Šta je tu čudno? Ima li ičeg normalnijeg od toga da kad te u tri ujutru probudi omiljena rafalna muzika, sedneš da popiješ kaficu i uživaš u prizoru?
Pitajte vi one specijalce, kažem im, one unezverene tipove što mi se vrzmaju oko kuće, pitajte njih šta rade u ovo doba? I pogledajte samo kako su smešni: natakli one tesne čarape na glavu, kao da nisu mogli da nađu veći broj, i moraju svaki čas da ih navlače da se uguše, jer im se rupa za usta penje iznad nosa. I kakve su mi to nindže u farmerkama? Kad god prođe neki automobil dupe im zasvetli, još će neki manijak da ih upuca, tek onako, šale radi.
Zar oni ne znaju da sam ja gospodar mraka i da se ne plašim tih noćnih spodoba! Mnogo opasnije sam ja iškolovao! Sve diplomirani grobari! A ne ove šmoklje u farmerkama, koji se češu i drapaju, uplašili se, valjda? Gledaj ih samo koliko su trapavi, ne bi me začudilo ni da im hekleri iz ruku ispadnu. Jedva da su jedno staklo uspeli da razbiju. Doduše, i to je podvig, mogli smo i pre toga da ih upucamo. Ali večeras nam nije bilo do toga. Večeras smo pomalo sentimentalno raspoloženi, jer već nekoliko meseci nismo videli toliko policije na okupu, pa nam se nešto stužilo oko srca. Evo i moja porodica, okrnjena, se rasplakala od divote prizora.
Nego, zapričah se ja, ohladi mi se kafica, a i drugovi čekaju da proćaskamo u ovo vetrovito svitanje, jer ko zna kada će nam se ponovo pružiti prilika da ovako mirno posedimo.
Vesna Denčić
0 коментара:
Постави коментар