АЛЕКСАНДАР ЧОТРИЋ - ОТИШАО ЈЕ ДА БИ ОСТАО МЕЂУ НАМА

ОТИШАО ЈЕ ДА БИ ОСТАО МЕЂУ НАМА

Опроштајно слово од афористичара Зорана Т. Поповића (1957-2022), одржано у Градској библиотеци у Панчеву, 10. августа 2022.

Вођен необјашњивом интуицијом, телефонски број колеге и пријатеља Зорана Поповића последњи пут сам позвао у понедељак, 8. августа у 12,59. Био је недоступан, као и много пута раније када сам га звао, а последњи пут смо се чули 11. јуна. А онда ме је само петнаестак минута касније позвао заједнички пријатељ и обавестио ме да је Зоран преминуо.

У претходна два месеца покушавао сам, заправо, да сазнам како је он, јер је одједном престао да ми шаље своје афоризме за часописе у којима сам уредник, а није више било ни његових објава на друштевним мрежама. А ако немате Зоранове афоризме, онда је страна хумора и сатире много сиромашнија и празнија. Хтео сам и да га обрадујем вешћу да у Пољској ускоро излази антологија светског афоризма у којој ће, како сам обавештен од пољских колега, бити и његови афоризми.

Слично признање Зорану је указано 2016, када је Удружење италијанских афористичара позвало све српске колеге да учествују на конкурсу који су расписали за признање „Торино ин синтези“. Десетине аутора кратке форме из Србије послали су своје прилоге, а Италијани су после свестраног и стручног већања одлучили да су Зоранови афоризми најбољи.

Тако ће Зоранов дух, чије тело смо данас испратили, наставити да живи и да кроз његове афоризме одушевљава читаоце широм света, или како је то Зоран формулисао, а сада се односи на њега: „Подигао је себи споменик за живота да би био славан после смрти“.

Поменуо сам Пољску и Пољаке, јер је један од Зоранових узора био велики пољски афористичар Станислав Јежи Лец, који је говорио да је „реченица највећа књижевна форма“ и да „афоризам оставља више места за човека“. На трагу ових мисли, Зоран је забележио: „Пишем афоризме, јер је то књижевна форма која ми омогућава да се размахнем“.

Поповић је више од четири деценије писао ову најкраћу, а највећу књижевну форму. Стварао је и много и добро. Знао је да за један дан напише више афоризама него неке колеге за месец. И сви афоризми које је слао за објављивање у новинама и часописима били су изузетни. Ми смо као уредници, заправо, имали проблем како да пронађемо оне који нису за објављивање.

Зоран Поповић је био истински алхемичар који је од сваке теме, па и оне најнекњижевније, могао да створи златну мисао. У његовој књижевној радионици могао је афоризам да настане од свега и ни од чега. Зато је била привилегија читати његове афоризме, а тај доживљај сам упоредио са гледањем Месијевих фудбалских чаролија. Зоран је био прави виртоуз на малом простору, коме није било својсветно само успешно поентирање већ и пружање естетског задовољства читаоцу. Поповићеве крилатице су летеле јер су биле ослобођене баласта дидактике и морализовања, а погонску енергију давали су им хумор, ведрина и радост. Многи су се смејали док су читали Зоранове афоризме; рецимо ове на локалне теме: „Ми Панчевци имамо бувљак. То је наш бизнис форум“; „Нема више гусака у Банату. Отишле су да спасу Рим“; „Лала се обукао слојевито. Ред меса, ред сланине“ – али мало је људи знало да је његов хумор био, како је то говорио Чехов, „смех кроз сузе“ и да се он од личних и колективних животних недаћа бранио хумором, исказавши то афоризмом: „Свако од нас има своју тужну причу. Ја своју исписујем афоризмима“.

Зоран је волео, неговао и развијао апсурд у афоризму и зато је он у овој форми оно што је Данил Хармс у краткој причи, Семјуел Бекет у драми или Васко Попа у поезији.

Колега Бојан Љубеновић, уредник хумористичко-сатиричне стране у „Новостима“ рекао ми је да ћемо у новинама и часописима брзо осетити Зоранов одлазак, јер нема много аутора који пишу тако добро и много, као што је он чинио. Можда бих се и сложио са Бојаном, да нисам када сам дошао кући, поређао испред себе Зоранове књиге и онда закључио да ће, заиста, се осетити недостатако његових афоризама већ двадесет и треће, али - 2123. године.

Један Зоранов афоризам гласи: „Отворићу школу з афористичаре. Нек се нека установа и по мени зове“. А можда би међународни фестивал хумора и сатире „Жаока“ у Качареву, који је Зоран покренуо, заједно с Маријом Јевић, могао да установи признање које ће се звати „Зоран Т. Поповић“.

На почетку сам поменуо Леца, па ћу његовим именом и афоризмом и заврширити ово слово. Наиме Лец је умро 1966. године, а тек 2018. године на кући у којој је рођен и живео у граду Лавову постављена је спомен-плоча. Надам се да ће проћи много мање времена пре него што у Панчеву, у улици Браће Јовановића 24 б, буде постављена плоча која ће подсећати да је у тој згради живео и стварао велики панчевачки, српски и европски афористичар Зоран Т. Поповић. На спомен-плочи у Лавову стоји: „Ја сам локални писац. Ограничио сам се на планету“, а на Лецовом гробу у Варшави, на каменој плочи уклесан је афоризам: „Да би се живело после смрти понекад треба на то потрошити цео живот“. Не знам шта ће писати на Зорановом споменику или спомен-плочи, али кандидујем његове мисли: „Тек кад комшилук почне да те оговара, знај да си успео у животу“; „И ја сам имао хемијско оружје. Хемијску оловку“; „Да напишем добар афоризам? Па, то је за мене песма“; „Уредници џаба крече. Ја и даље пишем“; „Афористичар је ловац на бисере“; „Афористичар је опасан. Све ради смишљено“; „Афористичари пишу најкраћи тестамент. Дупло голо“; „Многи пишу моје афоризме“, или, пак: „Живи сваки дан као да ти је последњи, па ће ти се једном посрећити“.

Зоранова мисао је и: „На крају сваке реченице и живота дође тачка“. Ја бих додао: После одласка Зорана Т. Поповића долазе три тачке... Јер, он је отишао да би остао међу нама!

Александар Чотрић,

сатиричар