Није лако бити фина
Изгужван папир држим у руци.
Носим га скоро већ пола сата.
Где ли су канте,
да нису можда сачињене од злата?!
Знам да нису, ал‘ као да јесу.
Идем тако и мислим...
Ма, однећу папир на своју адресу!
Папир се већ лепи за прсте
Осврћем се, и питам...
Од које су људи земаљске врсте?
Ево, већ и вече пада
Уморна тражим клупу у парку,
ал‘ баш је мрачно…
Шта ако завршим у неком јарку?!
Ево ме,стижем до стана…
У глави ми већ музика свира.
Отварам своју пластичну канту,
опет тражим, ал‘ нема папира!
Марина Раичевић
0 коментара:
Постави коментар