BILJANA MILOVANOVIĆ - NEIZVESNA SUDBINA ŽIVADINKE MILOVLASTIĆ

NEIZVESNA SUDBINA ŽIVADINKE MILOVLASTIĆ

Ovo je priča o jednoj običnoj, a ipak tako neobičnoj ženi, koja je zaslužila da uđe u priču. Ona je jedna od onih izuzetnih žena, koje silno grabe napred, ne potcenjujući svoj pol. U želji da pomogne drugima, kako savetima tako i ličnim primerom, ona ne odustaje od svog puta, sagorevajući poput zvezde koja ne tamni, i ostavljajući za sobom neuništivi vatreni trag.

Živadinka je još od najranije mladosti pokazivala izuzetne sposobnosti, nesvojstvene detetu njenog uzrasta. Umela je da proceni situaciju, odmeri, odvaga, ućuti kada je potrebno da se ćuti, i progovori kada je vreme za priču. Oduvek je zbog toga bila miljenik učitelja, nastavnika i profesora. Zrelija od ostale dece, bila je svesna svoje prednosti ali ju je retko kada zloupotrebljavala. Samo je jednom prilikom došapnula profesorki na uvo uvredljivu opasku na račun njenog morala i fizičkog izgleda. Opasku je izrekla Živadinkina drugarica iz klupe, pa je ta drugarica (posle Živadinkine tajne optužbe) dobila jedinicu i nikada nije položila završni razred.

Drugom prilikom, rekla je profesoru podatak koji je jednog njenog maloletnog druga stajao izbacivanja iz škole. Ali to se Živadinki, u njenoj blistavoj poslovnoj karijeri, nikako ne može uzeti za zlo! Sve je to činila iz dobre namere, kako bi svojim drugovima pomogla da se vrate na pravi put. Često je nisu razumeli jer nisu bili u stanju da shvate njenu supriornu prirodu (mada nikada nije bila odličan đak), ali podrška nekih nastavnika i profesora pomogla joj je da zanemari zlobnike i zavidnike. Kasnije je dokazala svoju svestranost i pravednost, trudeći se da pomaže i savetuje ne samo siromašnije i slabije od sebe, već i one devojke i žene koje su od nje bile na višem društvenom položaju.

Novac za život Živadinki Milovlastić nikada nije bio primaran činilac. Ona je nastojala da se posveti ostvarenju drugih ciljeva, značajnih za čoveka i čovečanstvo u celini. Uprkos tome što su zlobnici tvrdili da se tako ponaša jer je udajom rešila sve svoje materijalne probleme, Živadinka je i dalje nastojala da se bori za pravdu, jednakost, a kasnije i demokratiju, bez obzira na rasne, političke, verske i socijalne razike (koje nisu bile zanemarljive). Prisustvovala je svim dobrotvornim priredbama (neke je čak sama organizovala i u njima učestvovala pevajući u horu ili igrajući ritmiku u svom diskretnom roza kostimu), prikupljala pomoć za decu bez roditelja, hendikepirane, beskućnike i ulične pse. Čak se više puta i slikala sa njima za lokalne časopise, kako bi dala primer drugima da nije sramota družiti se sa različitima od sebe.

Bila je pobornik za organizovanje akcija protiv droge, side i alkohola (mada su neki ljubomorni zlobnici izmislili da joj je ćerka narkomanka a sin okoreli alkoholičar, čije školovanje u jendoj dalekoj zapadnoj ostrvskoj zemlji zapravo finansira poznata verska sekta), organizovala je prijeme za strane državljane predstavljajući im našu kulturu i običaje, nudeći im hleb, so, sarmu i gibanicu. Držala je u dnevnoj sobi ikonu i postila svake godine za Uskrs i Božić, preporučujući post svakom čoveku dobre volje, što zbog pravoslavlja, što zbog vitke linije.

Vitka linija je put do uspeha svake moderne žene! - govorila je Živadinka na časovima aerobika, koje je organizovala u svom stanu, kako bi pomogla ženama sa niskim samopouzdanjem. Njeno telo izgledalo je zaista kao u prvoj mladosti, mada niko nije mogao pouzdano da tvrdi koliko je godina ona imala, jer - kao na njenom telu - ni na njenom licu te godine nisu ostavile traga. Vitku liniju je postizala i redovnim jutarnjim džogiranjem, čak i po temperaturi ispod nule. Večeri je provodila vežbajući jogu, kako bi svojim mislima dala impuls pozitivnog usmerenja, a noću bi sa suprugom (koji je nekada imao zavidnu političku karijeru) sa terase gledala nebo i brojala zvezde, pokazujući tako i svoju romantičnu prirodu, nepravedno zapostavljenu zbog svakodnevnog angažovanja na polju pedagoške i humanitarne delatnosti.

Povrh svega, Živadinka Milovlastić uvek je nalazila vremena za kulturni i javni život, za opuštanje i zabavu. Pozorište, film, balet, knjižnjvne večeri - ništa joj nije bilo strano. Bila je glavni urednik lokalnog časopisa za ekologiju (ah, umalo da zaboravim i tu njenu aktivnost!), kao i jedan od dva urednika časoppisa za istoriju i književnost. Nije bila talentovana, ali je poštovala umetnike isto koliko političare ili naučnike. Ta žena kao da je živela tri života - sve je mogla i sve je postizala!

A onda je odjednom nestala. Kažu ljudi - progutao je mrak! Kolaju priče kako je sa svojim suprugom (koji je nedavno ponovo izgradio zavidnu političku karijeru) otišla u tu daleku ostrvsku zemlju, kako bi vodila računa o svojoj deci - studentima jezika.

Na desetine žena ostalo je bez svog duhovnog vođe. I ne samo to! Bez časova aerobika i joge, njihova tela su se otromboljila i omlohavela, a koža postala starački smežurana. Izgubile su toliko sticano samopouzdanje. Koleginice i komšinice bez druga i prijatelja, časopisi bez glavnog urednika, dobrotvorne priredbe bez svog organizatora - opustošeni njenim nestankom, unesrećeni gubitkom njenog herojskog lika, čame i trunu. Nema Živadinke, da unese životnu radost u njihove živote! Na sve strane čuju se ženski jecaji. Teško je prežaliti takvu ženu. Pomiriti se sa činjenicom da se možda nikada više neće pojaviti.

Ma gde da je sada, neka čuje vapaje onih koje je ostavila! Bila je naša snaga i naš ponos. Malobrojni zlobnici, koji tvrde da je u stvari pokupila i odnela sa sobom sav novac koji je prikupljala u humanitarne svrhe, tim i takvim izmišljotinama kaljaju i vređaju plemenitu uspomenu na nju. Zato ja, u ime onih koji u te priče ne veruju, ovom pričom želim da joj odam priznanje i ukažem duboko i zasluženo poštovanje.

Biljana Milovanović