СОНЕТ О СЕТИ
Овде више нема милости ни наде,
свет је постао мравињак самоће,
мудраци се дични крију иза браде
док банда отима све што јој се хоће.
Свака нова мисао ујутру не важи
јер је мудрост само забава за луде.
Људски талог слику сличних тражи
да све једном муљ озваничен буде.
И на почетку миленујума овог
кажу да нема ничег сасвим новог
док над нама слини небо оловно.
А елита вична преварама разним
грозничаво мозга мозгићима празним
како да у злато произведе говно.
ЖБИР
По правилу сваки жбир
бедна је људска шуша
која свој налази мир
тако што друге слуша.
Тај олош не кулира,
свуда се тихо смуца
јер мора све да жбира
па после то откуца.
У сва та зла времена
мира и братског рата
жбир је жива антена
која сумњиво хвата.
Уместо као празна
мешина да мреш тајно
све се о теби сазна
јер жбир то ради сјајно.
Попут слепх вирова
у Волги или Рајни
и главе су жбирова
препуне људских тајни.
Док у затвору лежиш,
љут као стомачни чир,
да на режим не режиш
потрудио се твој жбир.
Преиспитујеш себе,
збијен у мршаво тело,
зашто ти сада Дебе
мења лик, ум и дело?
Али ти остане слика:
птичица сасвим врана,
шопањем иследника
уметнички дотерана.
БОГ СА БОГИЊАМА
У сну сам видео Бога
где чешка овчје богиње,
камом шиљи грану глога
и глоцка свеже глогиње.
Анђели су прали перје
кријући погледе кротке
и сакупљали иверје
са сенке шпицасте мотке.
А онда је наш драги Бог
на чело чврст ставио прст,
у коприве шутнуо глог
и почео да деље крст.
Потом часне винопије
без осећања за мером,
штанцоваше и копије
пагане да гану вером.
Сад верници без лелека
шлепове мучнине вуку
јер крст је симбол човека
вапећи дигнутих руку.
Иван Рајовић
0 коментара:
Постави коментар