BRANISLAV NUŠIĆ - DRAMSKI PISAC

Dramski pisac

Da vam ga opišem. Suh i dugačak kao monolog; mršav kao fabula; pogleda neodređena kao ekspozicija, a zagonetan kao peripetija. Njega, koji je celom svojom spoljašnjošću predstavljao jednu tragediju, mogli bismo predstaviti čak i u činovima. Njegove noge, kojima je upravo i ušao u literaturu, mogle bi se zamisliti kao prvi čin; njegov trbuh konkavne forme, prilepljen za hrptenjaču, izvesno bi se mogao smatrati kao drugi čin te celine, jer je jasno predstavljao sadržinu njenu; trećim činom mogle bi se po praznini svojoj smatrati grudi, a četvrti čin, kraj tragedije, predstavljala je njegova glava.

Njegova bi se spoljašnjost dala uporediti čak i sa vrstama dramske poezije. Tako, na primer, noge su mu bile baletske, trbuh operetski; grudi, uvek ispunjene sukobom cele skale ljudskih osećaja, dramske; a glava, njegova je glava uistinu bila i njegova tragedija.

Poznajete li ga sad?

Ako ga ipak ne poznajete, a vi onda stanite jednog dana na jedno od najživljih beogradskih raskršća i obratite pažnju na one ljude koji nose akta pod pazuhom, a koji će izvesno proći kraj vas ako se tu duže zadržite. Proći će najpre čovek sa masom akata u prljavim koricama od papendekla ― to je sudski pozivar; pa će onda proći čovek sa aktima u omotu od crne mušeme ― to je izvršitelj; pa će onda proći čovek sa aktima u kožnom portfelju sa niklenom bravicom ― to je advokatski pripravnik; i proći će čovek sa debelim svežnjem hartija vezanih kanapom ― to je dramski pisac. Taj juri kao besomučan u lov. On mora ma koga danas uhvatiti da mu pročita dramu. Ima već pet meseci kako je napisao i nije uspeo nikome da je pročita. Jedan njen prepis leži za sve to vreme u pozorišnoj arhivi, a drugi mu je stalno pod pazuhom. I ― sa puno pouzdanja u svoje noge, da će ga one uvesti u literaturu ― on s tim prepisom pod pazuhom juri od nemila do nedraga i čini sve moguće pokušaje ne bi li kome rukopis pročitao, ali ne uspeva.

Bivalo ih je koji su se na njegovo preklinjanje i sažalili pa i pristajali, ali kad je on drešio kanap sa rukopisa, kad su očajno zapazili veličinu rukopisa, bezobzirno su se spasavali, kao što se čovek spasava požara ili poplave.

Inače je to vrlo teška stvar izbeći od pesnika, pripovedača i dramskih pisaca da vam ne čitaju svoje radove. Samo ipak ima neke razlike između onoga što se da podneti i onoga što je nepodnošljivo. Kad vas pesnik uhvati gdegod u zasedi, pri kafi, na primer, pa izvadi parče hartije iz unutrašnjeg džepa na kaputu, a vi napravite lice kao kad se rešavate da popijete kinin bez oblande; zažmurite, progutate, popijete malo vode i časkom vas mine gorčina; kad vas pripovedač uhvati da vam pročita svoju priču, a vi napravite lice kao kad sedate u fotelju kod zubnog lekara. Predate se sudbini, izdržite jednu malu groznicu, meškoljite se nervozno u fotelji, ali vam onaj energično zavlači klješta u usta i čupa zub. Ali, ako vas dramski pisac dohvati, onda je to strašno osećanje za vreme dok vam on čita dramu. Ni manje ni više, no vam izgleda kao da vam je neko vezao i ruke i noge, i položio vas na železničke šine, gde će vas stići sigurna smrt. Vi najpre čujete izdaleka tutanj voza, pa sve bliže, sve bliže, već vidite daleko u mraku ona dva svetla lokomotivina oka, osećate kako vam dah prestaje, srce ne kuca, krv ne struji, a svaki miić igra na vama i trese se. I voz nailazi, prelazi preko vašeg tela, drobi vas, mrcvari vas i raščlanjuje vas u najsitnije deliće. Eto, tako vas osećanje obuzima kad padnete šaka dramskome piscu i ovaj uspe da vam čita svoju dramu.

A oni, nesrećnici, znaju to i gone vas. Krenu se sa raznih krajeva Beograda, bez lovačke karte, i love vas kao životinju. Ima ih koji se odmeću u šumu i vlasti im ucenjuju glavu, ali oni hajdukuju. Zauzmu zasedu, pa čim naiđe kakav miran i skroman putnik, a oni izlete i napere rukopis na njega.

― Život ili dramu da slušaš!

A i moraju grešnici tako, jer drugače ne mogu uspeti. Eto baš on, koji već pet meseci juri beogradskim ulicama sa svojih pet činova, šta i šta nije činio da lepim privoli ljude.

Jednom je bio pozvao dva svoja prijatelja na večeru, na dan slave svoje. Unapred im je gustirao ćurana na podvarku, pitu s mesom i smederevsko vino. I obećali mu doći, kako ne bi na tako dobru večeru došli.

Kad uveče, on ih očekuje, očekuje ih nestrpljivo, a njih nema. Tek u zlo doba stiže mu pismo koje ovako glasi: « Mal’ se ne prevarismo da dođemo. Upravo, već smo bili pošli, pa se s pola puta vratili. Setili smo se da si nas na večeru namamio samo da bi nam pročitao dramu. Hvala ti, volimo i gladovati!»

I nije ih uspeo namamiti.

A on je morao nekome pročitati svoju dramu, ma kome bilo, samo je morao pročitati.

Jednoga dana ide on ulicom, ovom prilikom izuzetno bez rukopisa pod pazuhom. Pošao je «privatnim» poslom, a čim ga svrši, vratiće se on već po svoj rukopis.

Na prvome ćošku srete on svoga poznanika, jednoga neočešljanoga lirskoga pesnika, kome je inače on iz dna duše zavideo već i stoga što ovaj svoje proizvode može i u džepu da nosi.

― Gde ćeš? ― zapita dramski pisac mračnim glasom, tonom kojim bi njegov junak govorio, na primer, u četvrtom činu.

― Oh ― odgovori lirki pesnik ― svet je tako nemilosrdan! Od jutros već tražim jedan dinar na zajam, i nigde srca, nigde duše, nigde osećaja.

― Da, da! ― potvrdi dramski pisac, uveren i sam da svet odista nema milosrđa.

― Ah! ― poče opet lirski pesnik ― o, pogledaj me, kakav sam. Obrastao sam u dlaci kao šumski čovek. Hteo bih da se obrijem, ali kako ću!

U duši dramskoga pisca sinu jedna pakosna i odvratna misao. Njegovo lice u tome momentu dobi izraz intriganta iz drugoga čina njegove tragedije, zbog kojega na kraju petoga čina sedmoro njih ginu nevino. On nemilosrdno promeri izgladneloga i neizbrijanoga a skroz nevinoga lirskoga pesnika i u tonu svoje pomenute uloge reče mu blago:

― Ja bih ti mogao pomoći.

Lirskome pesniku sinu lice, kao u srećnim momentima kad mu padne ideja za pesmu na pamet. On samo zinu i pruži ruku za dinar.

― Nemam u gotovom, ali bih te mogao obrijati.

― Ti?

― Pa, zašto ne? Ja sam sebe brijem i vrlo sam se izvežbao. U vojsci sam brijao sve svoje kolege, imam neobično laku ruku. Ajdemo mojoj kući, časkom ću te obrijati.

Lirski se malo razočara, jer njemu koliko je bilo stalo do samoga brijanja, toliko je isto i do onoga kusura koji bi mu zaostao iza dinara. Ali, setivši se jedne svoje divne lirske pesme koju je završio rečima: «Bolje išta nego ništa», on mahnu rukom i pođe kući dramskoga pisca.

I sad nastaje prava dramska scena. Lirski seda na stolicu, a dramski mu savija peškir oko vrata i počinje ga sapuniti. Razume se, za vreme sve te prethodne radnje vodi se isključivo literaran razgovor.

Pošto je lirski pesnik bio već dovoljno nasapunjen, isuka dramski pisac brijač tako krvožedno kao ljubomorni muž u petom činu njegove tragedije, i dočepa se kože lirskog pesnika. Jedan, dva, tri, četiri poteza, i pod sapunicom se pojavi svetla koža lirska. Dramski diže brijač uvis, izmače dva-tri koraka unazad i zažmuri na jedno oko, kao što bi slikar učinio kada povuče nov potez i izmakne se od slike da je posmatra. Bio je zadovoljan svojim radom, leva strana pesnikova obraza bila je obrijana.

On u tom trenutku pojmi da je nastupio onaj čas.

Savi brijačicu i odnese je u drugu sobu, a otud iznese veliki svežanj rukopisa.

― Šta je to? ― užasnu se lirski.

― Ovaj... hteo bih, znaš, da ti pročitam svoju tragediju.

― Ne, pobogu brate ― vrisnu lirski pesnik ― nemam ja kad.

― Časkom ćemo biti gotovi.

Lirski pojmi u tome trenutku da pobegne, premeri jednim pogledom koliko je rastojanje do vrata, spazi čak kraj peći i jedan vatralj koji bi mu mogao poslužiti kao oružje za odbranu, ali ― seti se u tome momentu da mu je samo jedna strana obraza izbrijana a druga još uvek nasapunjena, i nemoćno klonu u stolicu.

A dramski već rastvorio tabake i počeo čin prvi. Lirski se klonulo zavalio u stolicu, bezizrazno gleda, a pretrnuo nemim strahom, kao čovek koga na nosilima nose u sekcir-salu.

Ovaj već zašao u prvi čin i njegov monotoni glas zvoni tupo kao posmrtno zvono. On čita, čita, čita, čita, čita. On čita alapljivo, kao što bi izgladneo čovek žderao; njegovo lice ne gubi izraz pakosnoga i sebičnoga zadovoljstva; njegove oči posle svake tačke pogledaju žudno u žrtvu, očekujući ma kakav znak odobravanja.

A žrtva, do pola izbrijana a od pola nasapunjena, sedi nemoćno u stolici i prevrće očima. On je najpre pokušavao da prati skazaljku na satu koji o zidu visi, ali se zatim sa svom odvratnošću okrete od te sprave koja svojim beskrajno laganim hodom kao da se beše udružila sa dramskim pesnikom da ga muče.

On je tupo gledao čas u tavanicu, prateći pažljivo jednu muvu i njene pokrete, zatim je opazio jedu rupu na zidu i poče razmišljati o njoj, da li je od eksera ili je to opao malter samo. Zaustavi mu se zatim pogled na jednim podrtim papučama pod krevetom, i uzme o njima da razmišlja.

― Bože moj, šta li su koštale te papuče dok su bile nove? Izgleda da su bile crvene nekad...

A onaj čita, čita, čita, čita...

Najposle žrtvi poče da se navlači nešto belo na oči. Zenice mu se proširiše kao mački u noći, pa zasuziše krupnim suzama. Kapci padoše jedanput, drugiput, pa trećiput, i ostaše oboreni ― on zaspa.

― A, ne, samo to ne! ― dreknu dramski pisac kad spazi da on spava i prodrmusa ga kao rekrute u vojsci. ― Izgubio se najlepše mesto. Moramo se vratiti da čitamo nanovo sedmu pojavu.

― Ama, čuo sam je.

― Ne, ne, nisi.

I on se vrati devet listova unatrag, a to je za nesrećnu žrtvu značilo da više ne sme ni pomisliti na spavanje. On otvori oči širom i predade se nanovo sudbini.

A onaj čita, čita, čita; čita neprekidno, čita bez odmora, čita bez daha.

Lirski se opet okrete da posmatra muvu, rupu, papuče. On nije više ništa video, on nije ništa više čuo. Nešto nejasno, neodređeno zvonilo je i zujalo oko njegovih ušiju; čas kao voz koji ogromnom brzinom juri, čas kao provala oblaka koja lije, čas kao lava koja zasipa, a čas kao oluj koji nosi, obrće i trese.

Njemu počeše da se javljaju vizije; vide lepo zmaja, onoga iz dečjih bajki koji poče da duva na nj najpre hladnim vetrom, pa onda toplim. Vide i aždaju kojoj plamen sikće iz čeljusti, i oseti kako ga taj plamen peče i pali; vide najzad i zmijskog cara i oseti kako ga žalaca svojim otrovnim žaokama.

Prošao je jedan sat, dva, tri, četiri, pet, šest sati čitanja. Šest punih sati čitanja, još malo pa dan. A onaj još nije gotov.

Lirski pogleda u ostatak nepročitanih tabaka i uzdahnu teško i duboko. Taj ostatak još nikako nije obećavao skori kraj.

On učini jedan očajan pokret rukom, hoteći da moli za milost. Ali tom prilikom dodirnu obraz, onaj obrijani deo obraza, i na svoje zaprepašćenje oseti pod rukom da mu je na istome već nanovo izrasla brada.

Toliko je dugo trajalo čitanje da je, grešniku, nanovo izrasla brada.

Saznav, u ovoj prilici taj utešni fakat, on dočepa peškir koji mu je povijao vrat, ubrisa sapunicu sa druge strane obraza, i naže na vrata očajno, kao što bi čovek ispred poplave bežao...

Nikad ga više dramski pisac nije mogao da uhvati da mu pročita kraj, iako ga je uveravao da su ostale još samo dve scene.

Branislav Nušić, Pripovetke/pripovijetke

Biblioteka svjetskog humora i satire

IKP Naprijed, Zagreb 1964