СТАРЕ КЊИГЕ - НОВО ЧИТАЊЕ - СРБА ПАВЛОВИЋ

СРБА ПАВЛОВИЋ

(Мало Орашје, 1942. - Београд, 2021.)

Треба издвојити кукољ из жита,

но проблем је где толику количину сместити.

Вазда је било, или како народ мисли,

или како нека будала каже.

Лепота је пролазна.

Сећам се наше лепе земље...

Где простру црвени тепих,

ту трава не расте!

Коњи који нам бацају прашину у очи,

наша су одабрана грла.

Ово је демократска земља.

Свако може да се повија како ветар дува.

Док смо изграђивали срећно друштво,

све време нас је терао неки ђаво.

Да се повремено не чују аплаузи

били бисмо неми посматрачи.

Оне које не можемо да видимо

по целу ноћ сањамо.

Беше наде док је понешто шкрипало,

а сада се ни шкрипа не чује.

Пријатељ ме гануо у срце.

Питао ме, како сам?

Идеално друштво је оно

које уза себе има и другарице.

Празна обећања

су део социјалног програма.

Неке људе не треба кажњавати.

Довољно је оставити их да мисле својом главом.

Уздамо се у своју памет.

Нашем празноверју нигде краја!

Не жалим што је живот кратак,

него што су ми панталоне омалиле.

Афоризме изабрао: Жељко Марковић

ŠIPAK.RS