Живимо у златном добу.
А некада смо куповали,
ишли на море, певали, смејали се.
Можда овог пута неће слагати.
Ипак је он наш председник.
Америка ће пропасти.
На Белој кући
појавила се ружичаста боја.
Наши владари бацају паре контролисано.
На дохват руке.
Зна се ко шта може.
Ми храну купујемо на кредит,
а они станове за кеш.
Наши интелектуалци слободно
износе своје мишљење.
Али, чим угледају власт, испусте га.
У свету смо познати по производњи
шљива, малина и магле.
Кад изгубите образ,
одмах вам понуде да купите образовање.
Технички смо узнапредовали.
Од замље сељака, постали смо
земља мотача каблова.
Држава даје ветар у леђа младима.
Тако стигжу до Аустралије,
Канаде, Шведске...
Свет нас дуго посматра.
Дијагнозу не мења.
Увек идемо само напред.
И када смо у контра смеру.
Више волимо мало моје,
него велико наше.
У борби за место под сунцем,
отимамо се за
хладовину.
Само гунђамо.
Нико да се дохвати куке и мотике.
Добривоје Антонић
0 коментара:
Постави коментар