У КРАГУЈЕВЦУ ОДРЖАН ОМАЖ РАШИ ПАПЕШУ
У оквиру традиционалне манифестације „Дани крагујевачке књиге“, који се ове године одржавају по једанаести пут, 19. фебруара је у Библиотеци „Вук Караџић“, у престоници Шумадије одржан омаж сатиричару Раши Папешу (1947-2023). О значајном аутору прича и афоризама говорили су писци Владимир Стефановић, Александар Чотрић и Урош Папеш.
„Људи из унутрашњости Србије после одређеног времена, углавном, теже да се, овако или онако, дочепају Београда и у њему остваре своје амбиције, а Радислав Раша Папеш је кренуо супротним смером“, рекао је на почетку вечери Владимир Стефановић, млади крагујевачки сатиричар. „На београдској Чубури се родио 17. јула 1947, а онда је побегао из тог лудог мравињака, право у – Крагујевац, да у њему постане један од познатијих стоматолога и најпознатији афористичар. У Крагујевцу је остао да живи до самог краја 2023“, истакао је Стефановић.
„Можда није случајно што је Раша Папеш био стоматолог по вокацији. Посао зубара, по својој природи, има везе са звањем сатиричара и афористичара. На првом месту - и један и други траже квар. А кад га нађу, настоје да га отклоне, терајући нас да разјапимо уста - да ли од самоспознајног смеха, или од страха пред бушилицом, зависи од случаја. То што је Раша кренуо из Београда ка унутрашњости, а не обрнуто, никако не значи да је био наопак човек. Напротив!“ – указао је Стефановић.
„Памтимо га као једног од најдуховитијих колега и најбриткијих пера наше сатире и афористике. Иако нису пресудне за лик и дело једног човека, поменућемо само неке од најважнијих награда којима је овенчано дело Раше Папеша: 'Јежева' награда, награда 'Радоје Домановић', 'Златна кацига', 'Златна значка'…Дела су му превођена на пољски, македонски, бугарски, руски, немачки и многе друге језике пријатељских нам и непријатељских народа“, саопштио је Владимир Стефановић, који је био и иницијатор и организатор омажа старијем колеги.
„Раша Папеш је један од најзначајнијих српских сатиричара, али заслужује и високо место у целокупној нашој савременој књижевности. Ретки су писци овог жанра који су, попут њега, успели да изграде свој особени и препознатљиви стил, језгровиту поетику, врхунску естетику, динамичност фабуле и комуникативност прозе и афористике“, описао је Папешево дело Александар Чотрић.
Он је додао да то није субјективно мишљење, јер у прилог вредности Папешовог стваралаштва „говори огроман број антологија и зборника (преко седамдесет), у којима су заступљени његови радови, преводи дела на многе стране језике, као и најзначајније домаће и регионалне награде и признања која је добио током шест деценија успешног и плодног књижевног делања“.
„Папеш је прву хумореску објавио 1963. године у ’Илустрованој Политици’, а афоризме је редовно публиковао од 1978. године. Тада је у ’Јежу’ изашао његов први афоризам: ’Ко хоће боље широко му минско поље’. Ова црнохуморна мисао одредила је његову будућу сатиричну вокацију, јер му је овај специфични начин изражавања био заштитни знак. Уследила је Рашина веома плодна и успешна сарадња у крагујевачкој ’Светлости’, ’Експрес Политици’, ’Политици’, ’Новостима’, НИН-у, ’Данги’, ’Етни’ (где је скоро две деценије имао редовну рубрику ’Црне мисли’), казао је Чотрић и подсетио на образложење Слободана Симића, приликом доделе награде „Радоје Домановић“ Раши Папешу:
„Величина сатиричног писца Раше Папеша је у томе што је успео да у једном перу обједини и Данила Хармса и Емброуза Бирса, па је све то подигао за једну октаву разорне фундаменталне сатире усмерене у саму срж, обојене ретко виђеним црним хумором, постмодерним нихилизмом и онтолошким апсурдом. Папешове приче и афоризми су незаобилазни садржај у свим озбиљним антологијама и изборима савремене српске сатире, а многи га свртавају у првих десет најзначајнијих српских сатиричара новог времена.“
Урош Папеш је говорио о уметничком раду свог оца, о томе где је проналазио инспирацију, како је стварао, коме је најпре читао оно што је написао, његовом специфичном хумору, настојању да објави само оно најбоље и то тек пошто одстоји и издржи проверу времена, сарадњи с другим колегама, растрзаности између обавеза на послу и жеље да више времена посвети писању прича и афоризама, као и о подстицајима и да он сам крене очевим путем у књижевност.
На књижевној вечери сећања на великог крагујевачког и српског сатиричара прочитане су изабране приче и афоризме, међу којима и следећи:
Само да се ми дочепамо дна.
То је за нас фундаментално.
Свуда у свету медији објективно информишу јавност.
Само је код нас то нешто страшно.
Ми бисмо се већ ослонили на разум,
али нећемо ништа на силу.
Живим у Србији.
Спортски речено, добио сам тежак распоред.
Грађани беже пред тенковима и пендрецима
и тако нарушавају муком стечено јединство војске, полиције и народа.
Полиција сустиже становнике и бије их искључиво по глави
ради лакше статистичке обраде.
По један полицајац на сваког човека.
Овај идеалан однос нарушава све већа несташица грађана.
Међу многобројним телеграмима подршке који стижу са свих страна
штрајкачи глађу нарочито истичу онај одозго
у коме се инсистира да издрже до краја.
Хране има довољно,
а што преостане поделиће се гладном народу.
Посматрачи греше када суде о нама на први поглед.
Ми смо за једно дуже посматрање.
Вођа је решио да нас части.
Данас неће нигде да нас води.
Дављеник је имао само једну ману. Много је пио.
Да сам јуче умро, много бих погрешио.
Данас су ми шансе много веће.
0 коментара:
Постави коментар