ВИТИНА „КЊИГА НАД КЊИГАМА“
Витомир Теофиловић, Збирка афоризама Од јуче до мало сутра Ауторско издање, Београд, 2023.
.jpg)
Књига пред нама има само једну ману – нема рецензију Витомира Вите Теофиловића,
која би била „шлаг на торти“ афоризмима које је написао и одабрао за ову збирку.
Овако добри афоризми заслужују рецензију највишег нивоа. А Теофиловић је наш највећи
познавалац сатире и афористике и међу врхунским тумачима историје и теорије
афоризма на свету. И пише најстручније критике о књигама и укупном опусу афористичара.
Понекад је његов приказ вреднији од приказане књиге. Реткост је и у свету да се
у једној особи срећу такав дар за писање књижевних дела и ерудиција и умеће за
њихово адекватно валоризовање.
Може се метафорично рећи да је Вита Теофиловић – као вино. У складу са
својим именом, све је виталнији, агилнији, домишљатији, духовитији... Поређење
с вином није овде само зато што су његови афоризми с годинама све квалитетнији,
већ и што подразумевају истину! Фактографску или уметничку – свеједно. Карл
Краус је аутор мисли да се афоризам
никада не подудара са истином – или је пола истине или истина и по. У
случају нашег аутора тачан је други закључак великог аустријског афористичара.
А истина и залагање за њу увек су повезани с храброшћу.
Од Титове смрти нису биле прошле ни три године када сам први пут у тадашњој
југословенској штампи прочитао прилог који је критички усмерен према наслеђу
„највећег сина југословенских народа и народности“. Покојном председнику, чији
лик и дело су, иначе, били заштићени посебним законом, због чега је и даље
формално био на челу државе, у то време скоро сви су се унисоно заклињали на
верност и певали да "неће скренути с његовог пута". А међу онима
реткима и изузетно храбрима који су „певали другу песму“ и усудили се да
"иду другим путем" био је Витомир Теофиловић, који је те 1983. године
на последњој, сатиричној страни у листу београдских студената „Студенту“,
објавио јеретички афоризам и отворену алузију на „неумрлог“ вођу: „Оставио нам
је у наслеђе осам кантата и један мораторијум“. За оне који се не сећају тог
времена, кратко подсећање да је СФРЈ била састављена од осам федералних
јединица и да се тек после Титове смрти почело стидљиво говорити и писати о
томе колико је држава задужена у иностранству, те да смо због немогућности
враћања позајмљеног приморани да тражимо мораторијум. А износ је за то време
био фрапантно висок – преко двадесет милијарди долара, мада не и у поређењу с
износом српског спољног дуга данас. Елем, био сам убеђен да ће у најскорије
време „Студент“ (због „паљења жита“), бити забрањен, а аутор ухапшен и осуђен
за пример другима. Сигурно је та опција била разматрана у врху комунистичке
власти, али је процена била да ће по њих бити већа штета ако се одлуче на такав
корак. Уосталом, у југословенском моделу социјализма и једнопартијског система
такозвана мека репресија над уметницима, која је подразумевала забране дела, избацивање
неподобних делова, изолацију, игнорисање, укидање ТВ и радио емисија, отпуштање
с посла, чешће је била примењивана него бруталне методе хапшења, протеривања из
земље и физичких ликвидација. И Теофиловић је искусио на својој кожи све
перфидне методе кажњавања, забрањивања,
изопштавања, застрашивања... Но, такви поступци моћних нису га
поколебали.
Треба истаћи да Вита није први алузиван афоризам попут цитираног објавио
осамдесетих година већ се на то осмелио још за диктаторовог живота. У
аутократском режиму цензура није дозвољавала ни индиректно ни директно
критиковање највиших функционера режима, но ипак се, кроз стилске фигуре, тактиком
између редова, могло понешто рећи.
Афористичар је успео да употребом прошлог времена уместо садашњег направи
јасну, али цензури неухватљиву алузију на шефа државе: Са свима је био на ти: ти то, ти то, ти то... / И њему и земљи лакнуло је
у исти мах. (Из збирке Доле црни петак, 1978).
Немирење с неслободом, лажима, насиљем и неправдом одликовало је Теофиловића
и у свим каснијим годинама, без обзира на промене власти, које су биле мање или
више недемократске, милитантне, узурпаторске, искључиве, осионе и корумпиране.
Режими су се мењали, али не и став сатиричара да у сваком времену уочава и
критикује оно што није добро и што је противно интересима грађана. И не зато – да
парафразирамо Милована Витезовића – "што сатиричар све види црно, него
зато што види оно што треба оцрнити".
Током протеклих деценија Теофиловић је, за разлику од неких својих колега
сатиричара, а по годинама исписника, остао веран афористици. Никада није
престао да пише кратке, убојите реченице, иако се успешно огледао и у другим
жанровима (причи, есејистици, поезији...). И никада није с ниподаштавањем
говорио о афоризму, што су неки бивши афористичари чинили, него је, напротив,
ову неправедно потцењену књижевну врсту тумачио и афирмисао; настојао да добије
третман у књижевној критици, штампи и образовном систему какав заслужује.
При свему томе био је и остао доследан, уверљив и пожртвован, чиме је
задобио поштовање како читалаца, који су тражили његове књиге и изванредно га
прихватали на књижевним вечерима и фестивалима, тако и колега писаца, књижевних
критичара, преводилаца, универзитетских професора... Вита је и у свом
друштвеном деловању показао да је пример чистог моралног става, усправности и
солидарности с маргинализованима, угроженима и обесправљенима. Никада не
престајући да пише и објављује, био је и остао у врху српске афористике.
Створио је и чувао свој особени и препознатљиви стил. Тражио је и проналазио
свој пут у замршеним путевима савремене српске литературе.
Знајући колико се наш аутор током пола столећа саживео с афоризмима, и не чуди
што је написао своју „књигу над књигама“. Збирка Од јуче до мало сутра је нешто најзрелије, најцеловитије,
најразноврсније и најиновативније што је створио у свом дугом и плодном књижевном
раду. У њој је низ бисера духа, афоризама
који досежу врхове жанра.
Афоризми у књигама су као коцкице мозаика. Сваки има своје место и
вредност, али да би се добила значењско-стилска целовитост морају да имају
заједничку уметничку и мисаону основу, профилисан стил и кохерентан поглед на
свет. Иначе би у књизи било и несагласних значења и читалац би се питао: шта је
ауторово вјерују. Теофиловићеви
афоризми су веома конзистентни и комплементарни, не само у оквиру ове књиге већ
и у односу на све претходне збирке, на његов укупан афористички опус.
Главне одлике Витиног стила су мисаоност, метафоричност, отменост и моралност.
Његови афоризми су оштри, али њихова оштрина не прелази границу која означава острашћеност,
мржњу и искључивост. Духовити су, али
њихов хумор никад није „на прву лопту“, директан и робустан, већ култивисан и метафоричан.
Сваки његов афоризам је „брат анегдоте, пријатељ парадокса, син мудрости и сестра
краткоће“.
Иако стваралац тежи лаконичности и минимуму речи, па чак и слова, његови
афоризми су семантички вишеслојни, раскошног духа, стилски разноврсни, лексички
богати. То су искази чије значење граде семантички и синтаксички обрти, видљиви
контрасти и унутарњи парадокси; особен ритам и дискретну риму, која каткад
афоризам приближава форми епиграма. Ова књига нас уверава да се афоризми не
пишу због недостатка речи већ због преобиља мисли. Неки од њих су прави правцати
мини есеји, али без иједне сувишне речи. То су филозофски фрагменти у једној
или две реченице, не мудрословни и херметични већ нијансирају поетику и
увећавају јој специфичну тежину.
Теофиловићев афоризам је увек изненађење, његова мисао не обитава на
површини, он је извлачи из дубине живота и представља оштар поглед човека
склоног размишљању и способног и за анализу и за синтезу. Мисли нашег аутора
задивљују унутрашњом сложеношћу, филигранском прецизношћу, перфекцијом у
изразу, протканошћу изрекама, крилатицама и цитатима, које виспрено укључује у
своје исказе и ствара особену књижевно-филозофску минијатуру.
Теофиловић је скептик, али не нихилиста, критичар а не порицатељ. Он је
ироничан, али не и заједљив. Његов поглед на свет је меланхоличан, али с надом
ослоњеном на правду, истину и хуманистичке вредности. Није дидактичан, али из његових
афоризама зраче дубоке поруке и поуке.
Збирка показује да у помало посусталојј нашој и европској афористици,
књижевни доајен и сатиричар класик може да створи нешто ново, младалачки
полетно, пуно енергије и добрих
вибрација.
Није Теофиловић само врхунски антологичар већ и аутор афоризама
антологијске вредности.
* * *
Док се припремала ова књига за штампу,
Теофиловић је окончао и рад на збирци афоризама Још мало, па сад ће, књизи такође изврсних афоризама у сваком погледу – по мисаоној дубини
која сеже у филозофску рефлексију, по раскошном хумору и жестокој сатири, по
кантовској моралности као значењској вертикали, по избрушености стила и
вишеслојним метафорама... Ако бисмо морали да одредимо шта је њена differеntia
specifica у односу на претходну и све раније Теофиловићеве књиге, то је још већа
маштовитост и креативност књижевног израза, од поигравања лексиком и синтаксом,
до реинтерпретације и фолклорних образаца и модерне идиоматике.
Александар Чотрић
.jpg&text=АЛЕКСАНДАР ЧОТРИЋ - ВИТИНА "КЊИГА НАД КЊИГАМА"&via=stc_network)
.jpg)
0 коментара:
Постави коментар