Луде мачке
Недавно је у свим домаћим медијима одјекнула вест да је у околини Апатина
примећен црни пантер. Дивља звер, не само да је изазвала панику код локалног становништва,
већ је довела у питање опстанак саме државе. Хитно је сазвана седница Савета за
националну безбедност, како би
се расправљало о активностима усмереним на неутралисање дрског покушаја подривања
мирољубиве коегзистенције народа и власти.
Службени пас директора БИА нањушио је да је сирота мачка кришом
убачена из Мађарске. Крајњи циљ
одлично осмишљене операције страних агентура био је прикривање последица економског
краха Европске уније. Тако би наша земља, која у свету важи за економског тигра, медијски била представљена
као животно станиште уплашеног, дезоријентисаног и изгладнелог црног пантера, што
се наравно коси са званичном државном политиком.
Самим
тим, почетак радова на изградњи канала Балатон —
Дунав — Морава — Вардар — Солун био би одложен због велике
опасности по живот радника у граничној области, као и постављање камена темељца
капиталног државног пројекта Панонско море 2027, који ће у блиској будућности доносити огромне приходе од туризма и
угоститељства.
Након
што сам одгледао најновије вести, које су биле црње од најцрње мачке, затворио
сам очи са стрепњом од онога што би нови дан могао донети. За сваки случај, поред јастука сам одложио Јунгову књигу Динамика несвесног, како бих проучио све
архетипове који би ми се у
кошмарном сну јавили.
Сањао сам
огромно дрво, обавијено сенкама ноћи, на чијим гранама је лежало неколико црних
пантера. Поред њих се створио потпуно наг мушкарац и благо
их је помиловао по глави. У свом кратком астралном обраћању, претећи ме је
погледао, те ме је облио хладан зној. Одавно ми је познато да је припадник посебне
мистичне врсте људи-мачака, која у себи носи древно проклетство. Доживотно је осуђен
на вечну борбу са демонима и потрагу за сопственим идентитетом. Обични
људи су му представљали само тренутно средство за задовољење животињских
нагона. Порив за убијањем се увек изнова враћао како би се поново трансформисао
у људско обличје и тако прикрио трагове звери у себи.
Затим
ми се у сну појавила слика прелепе Настасје Кински. У
њеним, мачјим очима, приметио сам обрисе исконске туге, али осетих и радост што ме угледа.
— Дон Кикоте, мислим да се одавно познајемо? Ти си један од ретких који
су дошли на касну ноћну пројекцију филма Људи
мачке у биоскопу Ибар... пре, неких,
40 година.
— Сећање те не вара, Настасја! — иако си се у филму звала Ирена. Драго
ми је да се поново видимо, барем у сновима.
— Добро знаш да сам очајнички желела да постанем слободно људско биће,
али сам игром судбине завршила у тесном кавезу. Пропали Холивуд је
унаказио оригинални сценарио, а ти као стари филмофил сигурно памтиш да сам
изворно требала да играм улогу модне илустраторке из Србије, лудо заљубљене у поморског
инжењера. Страшно
је што су љубавну причу претворили у језив хорор, а моје проклетство тако
учинили још тежим.
— Нажалост, твој љубавни случај је трагичнији од судбине службенице
ПТТ-а. Црна мачка је и Еви Рас загорчала живот на целулоиду. Волео бих да ти помогнем, ако је то уопште
могуће.
— Због учесталих селидби од једног до другог зоо врта, коначно сам
решила да побегнем. Уморна од погледа
оних који ме виде као дивљу животињу и болесно се наслађују над мојим
заточеништвом, успела сам да неприметно стигнем до Србије. Древно пророчанство каже да само у својој постојбини могу трајно да
се трансформишем у жену, под условом да се у некога заљубим и да љубав, наравно,
буде обострана. Знам да си велики љубитељ мачака, па ми барем из тог разлога помогни, ако ништа друго.
— Чуо сам да си виђена у околини Апатина и да те ловци траже. Откуд
само толика ксенофобија код овдашњег живља?
— Не стај ми на реп, Кикоте! Полудели брат ме жели само за себе и неће допустити
да се заувек ослободим страшног проклетства, сем ако не пристанем да спавам са
њим како би продужили нашу несрећну врсту до које му је, очигледно, баш стало.
— Организовао је велику хајку а медији које контролише вешто прикривају
саму суштину приче.
— ОК, Настасја! Имао сам већ прилике да видим твог мрачног брата,
чак ми и у сновима шаље претеће сублиминалне поруке, па знам како ти је. Сутра
ћу кренути на пут како бих те пронашао. Не брини ништа.
У освит
зоре узео сам велики риболовачки ранац и напунио га са пар килограма Whyskas гранула, претпостављајући да је Ирена
прилично исцрпљена и гладна. Након вишесатног
труцкања аутобусом, коначно сам стигао на одредиште. Упитао сам мештане да ли
знају где се крије опасна мачка. Рекли су ми да је последњи
пут виђена у шумарку надомак Дунава и показали локацију на Google Maps-у. Нисам
трошио ни часак, па сам се упутио ка њој.
Док сам
се приближавао одредишту између блатњавих ораница, угледао сам две препознатљиве
фигуре како леже у јарку и осматрају околину кроз повелике двогледе. Били су то Илија и Ђура Чворовић — два брата по Стаљину.
— Па где, да на вас налетим?! — обратих им се зачуђено.
— Ћути и залегај, Дон Кикоте!
— одбруси ми Илија, претећи накострешених бркова.
— Ваљда знаш да животиње могу намирисати човека километрима унаоколо.
Шта се правиш, министар полиције?
— Рекли су ми да се црни пантер врзма овуда данима, па сам само хтео
да га усликам за Animal Planet. Какав проблем имате ви са њим?
— Коминтерна је строго наредила да се придружимо потрази јер нису задовољни
ангажманом овдашњих безбедоносних служби. За централу у Москви и очување њених интереса
ово је деликатна ситуација.
— Сем тога, реализација пројекта Панонско
море 2027
привукла би огроман број туриста из целог света. Међу нама... предложио
сам председнику да се потопи цела Војводина сем Делиблатске пешчаре како би се
и Арапи осећали као код своје куће кад нам дођу у госте. Зато не смемо дозволити трулом Западу да искористи ову ситуацију и створи
лошу медијску слику о нама пре него што се придружимо мајчици Русији и
омогућимо им излаз на топло море које ћемо у рекордном року ископати. Испашће да
смо их покварили, па ће да проклињу дан када су избили на њега. Е, мој брале! Имамо
вековно историјско искуство са кројачима наших судбина. Кад се само сетим оног
наркомана, Петра Јаковљевића... мамицу му издајничку!
— Ма, схватам целу геополитичку ситуацију, Илија. Изгледа да луде мачке
полако дестабилизују цео регион!
— Вала! Црни пантер као да је у џунглу пропао, а тигар је, за разлику
од њега, остао потпуно транспарентан. Браћа из ФСБ-а су
нам, иначе, послала комплетну логистику: ноћне ИЦ двогледе, термалне камере,
дронове... Али, џаба!
— Па како онда мислите да ухватите црног пантера?
— Видиш, паде ми на памет генијална идеја. У мом
селу се одувек причало да звер треба прво истерати на чистину. Онда можемо
ефикасно да делујемо рафалном паљбом право међу очи. Позвали смо Блек Пантерсе да на једно вече батале свирку на Ади и да нам се придруже. Кад распале по чочеку, мачка ће уплашено изјурити из шумарка и покој јој свих девет живота!
— Је л' знате да је железничка линија између Београда и Будимпеште тренутно
у застоју због реновирања Фрушке Горе? Можда је паметније да звекнемо коју гајбу
Апатинског пива док музичари не стигну. Страдаће
вам, бре, простата на влажној земљи!
Браћа су се једногласно сложила око мог предлога, те смо отишли до прве
продавнице и убили неколико тура пива уместо несрећне мачке. Све време сам осећао
нечије присуство, али нисам могао да претпоставим шта је тачно у питању. У једном
тренутку, Илија и Ђура су отишли да да олакшају напаћене бешике, а ја, као да
сам чуо благо мјаукање које је допирало иза
гомиле гајбица са пивом. У полумраку сам угледао очи црног пантера које су ме молећиво
посматрале. Схватио сам да је у питању Ирена - мачка коју су ловци данима
тражили. Браћу Чворовић сам по њиховом повратку убедио да оду до шумарка и отворе широм сокоћала.
По мраку који се увелико спуштао, имали су велике шансе да угледају црног пантера.
Ирену сам потом сместио у риболовачки ранац и кренуо пут оближње железничке
станице. Одложио
сам тежак пртљаг у слободан купе и процуњао до ресторана. Намеравао сам да
попијем још које пиво и добро размислим о свему. Одједном
се зачу гласна музика а кроз прозор вагона угледах надреалну сцену — Блек
Пантерси на перону направише велику журку уз песму Cat People, Дејвида Боувија!
Елегантно
се протежући као мачка, Настасја изађе из купеа. Са свог
капута отресе неколико праменова Ирениних црних
длака, страсно ме пољуби и поче умиљато да преде. Њене сањиве зелене
очи засијаше од среће.
Сада,
када је трагични кармички ланац коначно прекинут, могла је слободно да хода
земљом која је њен исконски дом.
Дон
Кикот
0 коментара:
Постави коментар