КАД СЛЕПИ ВОЂА ПЛАЧЕ
Види слепи вођа куд води свој народ, али другог пута, тј. алтернативе нема.
Додуше, крећу се новим, асфалтираним путевима, нема више саплитања о камење и
упадања у рупе. Такорећи, хода се као по леду.
Вођа не види али зна, осећа да је то прави пут који води ка Европи и питање је
дана када ће у њу стићи. Али, народ као народ, незадовољан је, хукће, псује јер
примећује да се ово путовање одужило и као да се врте у круг: из светла у тунел, из
тунела у светло. Досади то и најстрпљивијима. А вођа не види, њему је свеједно, он
хода по светлу као по мраку и обрнуто.
Народ шта ће, иде за вођом, али шапуће да није требало копати оволике тунеле
јер су брда могла да се заобиђу. Можда је то даљи пут, али путници би уживали у
прелепој природи, а деца би по први пут видела овце, козе и краве које дају „Милка“
чоколаду. Но, хоће вођа пречим путем до обећане земље, али народ као да није спреман
за тако нешто, посустаје, колона се отегла као гладна година, брже су ишле сеобе под
Чарнојевићем. Вођи се жури, али као да не види, као и његови сарадници, да народ губи
стрпљење јер се циљ не назире.
Вођа је, ипак, увидео стварно стање, сео је уз зид тунела и плакао (као дете које
није добило обећану чоколаду). Када се исплакао, устао је и повео народ даље, из
тунела на светло дана, па поново у тунел. Схватио је да је узалудно кукати и плакати,
мора се ићи даље. Јер, увек је мрак, плакао не плакао.
Миодраг Лазаревић
0 коментара:
Постави коментар