Фудбал као
огледало друштва
Заврши се још једна
фудбалска прича. Мислим, завршила се за нас Србе. Неки други, бољи, уигранији,
организованији, озбиљнији и као људи и као тим, савез, држава, дакле, као
целина, они ће се такмичити и даље. Све тамо до финала, када ће на европском првенству
остати само две репрезентације. У међусобном двобоју победиће једна и следеће
четири године словиће као европски првак у фудбалу.
Србија тако нешто
може само да сања. За нас је успех и ако се уопште квалификујемо на светско или
европско првенство. На прошлом мундијалу у Катару голом у последњем минуту
квалификационе утакмице с Португалијом некако смо се домогли учешћа на том
престижном такмичењу. Потом су уследили порази од свих конкурената у групи и
неславно испадање. За ово првенство Европе такмичили смо се у квалификацијама с
репрезентацијама које да смо сами бирали, не би боље изабрали. Срећа нас је
опет послужила, али замало да нас очајни Бугари избаце. На крају, на једвите
јаде, пласирали смо се за завршницу европског првенства. Међу 24 европске
селекције.
Изнова је фудбалска
репрезентација испраћена у Немачку с претераним оптимизмом. Плаћени и остали
новинари величали су селектора, поједине играче, чак и цео састав. Нико није
озбиљно схватао један енглески спортски портал који је нашег селектора
прогласио најгорим тренером на првенству. Овај, некада добар фудбалер, као
тренер није показао никакав резултат. Ипак, неко моћан га је препоручио
фудбалском савезу и ови су послушали тог моћника, па је за српске прилике,
обилатим уговором запечаћена сарадња с бившим фудбалером. Мада је, рекосмо, на
светском првенству доживљен фијаско, пред европско првенство с тренером
националног тима фудбалски савез склапа нови уговор. На првенству смо прошли
као боси преко трња!
У групи с
неубедљивим Енглезима, просечним Данцима и полуаматерима из Словеније на три
утакмице фудбалери Србије су укупно шест пута шутнули лопту у оквир гола. Од
тога су постигли само један гол, поново у задњим секундама утакмице. Наново
испадање као последњи у групи. Да не буде да су само фудбалери криви, помало
кривица пада и на терет тренера. Често је мењао састав тима, десни бек игра на
левој страни и обрнуто, играчи до пред саму утакмицу не знају ко ће заиграти,
убацује неке који се по терену вуку као бабе... Међутим, поприлично сујетни и препотентни
тренер тврди да је поносан на своје изабранике и да се пре времена у Србију
враћају уздигнуте главе! Додуше, бројни српски навијачи у Немачкој нису баш
таквог мишљења. Извиждали су и извређали и играче и самог тренера. Чак су их
гађали пластичним чашама с трибина стадиона. Нису имали камење при руци!
Поменути тренер,
Драган Стојковић Пикси, и као фудбалер је знао да претера са својом
уображеношћу. Иако је збиља био велики играч и оставио трага у фудбалу.
Својевремено, тачније 1988. године играно је финале купа у фудбалу у тадашњој
Југославији. Финалисти су били Црвена
Звезда и друголигаш Борац из Бања Луке. Борац је повео голом против моћне
Црвене Звезде. Како се ближио крај утакмице, судија је свирао непостојећи пенал
у корист Звезде. То није био ни први ни последњи такав случај. Пракса се
одвија и данас. Једноставно у спорту као
и у животу побеђују привилеговани.
Лопту је узео
Драган Стојковић Пикси. Наместио је на белу тачку и ноншалантно шутирао
„Пањенку“. То је ударац назван по славном чешком фудбалеру. Залетиш се као да
ћеш лоптом избушити мрежу, голман пада пре времена, а онда извођач пенала
шутира благим лобом и лопта заврши у мрежи. Публика је у делиријуму радости, а
голман очајан од понижења. Само што се голман Борца Слободан Каралић није ни
померио с гол линије. Ухватио је лопту и одушевио навијаче Борца, Партизана,
Динама, Хајдука и још понеке у бившој федерацији. Борац је више него заслужено
освојио куп!
Вратимо се ми
данашњици. Узалуд Србија гради национални стадион, који ће вероватно бити
вишеструко скупљи од оних велелепних немачких игралишта. Чему стадиони у
Лозници, Лесковцу и Зајечару када ни оне у Београду не посети више од две-три
хиљаде доконих ногометних заљубљеника? Шта ће нам фудбалски савез ако ни такве
величине попут Кокезе или Недимовића не могу да унапреде ову најважнију
споредну игру? Чему служе бивши фудбалски великани у овој земљи ако председник
државе мора да брине о томе ко ће бити селектор националног тима? Да није можда
логичније да доказани стручњаци у овом спорту повере државни тим рецимо
извесном Вељку Пауновићу? Баш тај Пауновић је с омладинцима у фудбалу био
светски првак. Да је наставио и даље да их тренира, сада када су на врхунцу
својих каријера, можда би били успешнији од недоказаног тренера Пиксија? И тако
даље. Е, сада се председник државе сетио да смо (је) много уложили у фудбал и
вероватно ће Пикси добити отказ. Судим и по томе што се режимски блатоиди
обрушили на селектора. До јуче га уздизали у небо, а сада после председникове
критике, истом мером сада пљују по њему.
Никада појединац
не може бити једини кривац, као што никада не може присвајати све заслуге за
себе. Ти арогантни, горди, ничим доказани и проверени неће постићи нешто
вредно. Напротив. Дела остају. Речи лете у празно. У шупље главе. Фудбал је
ипак само игра и утеха за пук. Бразил је најуспешнија фудбалска нација на
свету, али то тамошњем народу није много побољшало живот. Не би ни нама да смо
нешто више и постигли у овом спорту. Као што нам неће унапредити живот нека
медаља са олимпијаде у Паризу, обилно награђена с двеста хиљада евра. Међутим,
док трају првенства и олимпијаде макар накратко ћемо заборавити на Косово,
литијум, сиротињу, криминал, безнађе... Мало ли је?
Миодраг
Тасић
0 коментара:
Постави коментар