Rothschild-ијада и
Одисеја
Ближио се 9. мај, а мој деда се, као и сваке године, темељно припремао за прославу Дана победе над фашизмом у Другом светском рату. Тај датум је био посебан за њега — дан када је оживљавао успомене
на храбре дане отпора против сила мрака које су претиле да окупирају целу
планету. Седео је у старој, удобној фотељи у дневној соби и претурао по великој
картонској кутији са драгим успоменама. Отишао је само накратко до свог
грамофона како би пустио песму Одисеја, Леа Мартина.
Прво је извукао црне кожне
чизме. Иако су биле старе, и даље су задржале сјај јер их је деда са љубављу често
гланцао. Док је то радио, присећао се дугих маршева, хладних зима, и тешких
битки кроз које су га те чизме пратиле.
Након што је завршио са чизмама,
деда је пажљиво извадио своје медаље. Сјајиле су се у дрхтавој руци као доказ његових заслуга и храбрости.
Гланцао их је полако, посматрајући сваку изблиза, сећајући се својих сабораца и
тешких тренутака које су делили. Свака медаља носила је причу, бол, радост и
понос.
Затим је из ормара извукао свој
стари трофејни пиштољ. Није га користио деценијама, али га је чувао чистим и
уредним, као успомену на време кад је оружје значило преживљавање. Брисао је
прашину с њега, чистећи га темељно, иако је знао да га више никада неће
користити.
На крају својих припрема, деда
је отишао до огледала. Његови бркови, некада густи и бујни, сада су били седи и
ретки. Узео је бријач и пажљиво их обријао а проређену косу зачешљао, желећи да
освежи свој изглед за велику прославу.
— Нећу да личим на Стаљина, хоћу
да изгледам модерно, као Путин! — рекао је кроз осмех, задиркујући самог себе.
У једном моменту почео је
нервозно да се окреће око себе, као да нешто тражи погледом, а онда ми је
помало збуњено рекао:
— Дон Кикоте! Да не знаш где је
нестала моја ратна униформа коју сам јуче дао баби да је опере и испегла? Није
окачена на офингеру, колико видим!
— Бака није имала времена да се
бакће са тим јер ми је правила омиљене кнедле са шљивама. Заборавио сам да ти
кажем, да је јутрос однела на хемијско чишћење. Не љутиш се ваљда, деко?
— Ај', опростићу ти, првенствено
због кнедли које и ја волим! Него, обуј патике па да је преузмемо, ваљда је до
сада очишћена да блиста. Таман да успут свратимо до часовничара Радуловића;
оставио сам му сат да га очисти и наштелује, далеко било да закасним сутра на
прославу.
***
Нешто касније, преузели смо
униформу и сат, и деда је био пресрећан што је коначно завршио са својим
ритуалом. Одлучио је да седнемо у башту клуба Рене, како би одморио своје ноге истрошене на Игману и почастио
себе хладним пивом, док је мени, наравно, следовала Кока-Кола. Док је погледом
тражио слободно место, почео је са неверицом да отреса главом и обратио се свом
вршњаку који је седео за оближњим столом и мирно читао новине:
— Поручниче Топаловићу! Не могу
да верујем да си то ти, сто година те нисам видео!
— Старина је ћутке одмеравао мог деду, онда је устао од стола и загрлио
га као да су браћа рођена.
— Јесам, а ко би други? Сећам се
и ја тебе одлично! Давно смо заједно служили стари кадар, артиљерија. Седи,
пријатељу, да попијемо нешто и испричамо се после толико времена. Је л' то твој
унук?
— Ма, мој мали обешењак Дон
Кикот расте у љутог рокера, али се баш обрадује кад му пустим песме твог сина
Добривоја. Проговори слико му је
једна од омиљених, па ето прилике да му ти даш аутограм кад он већ није ту.
Ионако ме стално запиткује неке ствари о тенку на који се често пентра, и сам добро знаш о чему се заправо ради.
— Биће ми задовољство! Данашња деца
све више заборављају на своје корене, нажалост.
— Реци ми, Топаловићу, где си
нестао свих ових година? Задњи пут смо заједно гањали Швабе 1941. год. Направио
си им пакао возећи тенк, док су као муве
без главе бежали по калдрми.
—Ниси ни ти био ништа мање убојит са својом хаубицом, иако су јој
фалиле нишанске справе. Само је прекаљени артиљерац попут тебе могао тако
прецизно да гађа. Али ето, ти оста на једној страни, а ја на другој, па се међусобно
покласмо уместо да заједничким снагама победимо нацисте. Душмани нас завадили,
проклета им кућа била!
— Зато сам се после рата осамио
на планини Јелици и определио се за пољопривреду и сточарство. Нити кога дирам,
нити мене ко узнемирава, па ми је глава мирна. А ни руке нисам окрвавио на свом
народу, па ми је савест чиста!
— Како си ти прошао за време и
после рата? Надам се да ниси имао већих проблема?
— Не питај ме ништа! И сам знаш
да сам након те несрећне битке '41. отишао са својом јединицом у Босну и по гудурама
крварио до пред крај рата. А онда сам '44. са Русима дошао поново овде да
Швабама наплатим што су ми стрељали оца у Лагеру.
— Разумем те потпуно! Није ти био лако, као што није било ни мени.
— Чим сам са јединицом ушао у
ослобођени град, окачио сам совјетску заставу на споменик у центру града. Да није
било Руса, тешко да би Швабе ухватиле пут под ноге. Додуше, и ви сте добро
ударили по њима, али се заборавило на то. Енглези нам вазда кроје судбину, а
вас су дебело навукли. Мада, када боље сагледам ствари, ни ми нисмо боље прошли,
сем оних који су извукли велику корист из трагичне ратне приче.
— И да видиш чуда, дојучерашњи
саборци су ми неколико година после рата пребацили што сам окачио совјетску
заставу на споменик у центру града, а до
јуче смо били браћа с њима. Затим су ме пријавили што сам '47. крстио ћерку у Саборној цркви Свете Тројице, па
сам бесан улетео у зграду Комитета, исцепао партијску књижицу на ситне комадиће
и прогутао је пред њиховим замагљеним очима. Само су ме забезекнуто гледали и
нису смели да писну јер су одлично знали шта све знам о њима и кроз које битке
сам током ратовања све прошао.
— И још су чули су како сам по
кафанама хвалио твоје херојство у тенку, што је, наравно, знао цео град, али и
то су ми додали за грех. Тако су ми у
подруму Комитета курје око са стопала батином преместили на колено.
— Верујем ти, пријатељу мој!
Јесте да нисмо војевали у истим редовима, али су наши очеви у Првом рату гинули
сложно под истим обележјем које си и ти носио на глави као млади артиљерац. Од
њих смо научили шта је храброст, част, поштење и одлучност да се пружи отпор
непријатељу до последње капи крви. Како год окренеш, највеће жртве су они који
су били најдобронамернији на обе стране. Било, не поновило се!
— Зато сам се, Топаловићу, попут
тебе повукао из свега када сам видео у ком смеру иде револуција, са којом више
нисам имао икаквих додирних тачака. Мада су ме до старости држали под присмотром,
у свом тестаменту сам изричито написао да ме не сахрањују у Алеји заслужних
грађана, и да ми на споменику буде крст, а не петокрака.
— Понекад... победници пишу
историју у којој су највише изгубили — апсурдно, али истинито!
***
Пажљиво сам слушао исповест
прекаљених ратника и нисам могао да одолим а да се не укључим:
— Бака се стално жали да више не може да живи од којекаквих
лактароша! Има ли то, деда, неке везе са твојом револуцијом?
— Дон Кикоте! Ко је тебе шта
питао, боље ћути и срчи ту Кока-Колу. Не дај Боже да и тебе једног дана задеси
оно кроз шта смо ми прошли!
— Не баксузирај, деда! Друг Тито
ми се '73, када је посетио град, свечано заклео да ће бити мир у свету и да ћу
до краја живота држати штап за пецање у руци, а не пушку. Шта се жалиш, добио си пензију и сади парадајз
у башти. Дон Корлеоне је тако проводио своје последње дане и није кукао, па не
мораш ни ти! Сем тога, ратовао си на Сутјесци, а ниси ми донео аутограм Ричарда
Бартона. Толико о твојој забринутости за генерације које долазе! Да не спомињем
да се баба сваки пут расплаче када се сети колико си био заљубљен у Елизабет
Тејлор.
Таман што је кренуо преко стола да ми одалами шамар,
појавио се конобар са намером да наплати рачун јер му се завршавала смена.
Невероватно је личио на Ренеа, власника кафића из моје омиљене серије Ало, Ало!, па сам помислио да је због
економске кризе у Нормандији потражио сезонски посао код Моша и Бошкића. Мој
деда се машио за новчаник, али се у том тренутку изненада појавила непозната
жена, села за наш сто и пригушеним гласом рекла:
— Слушајте пажљиво, ово ћу само
једном рећи! Рене и ја смо припадници француског Покрета отпора и одлично знамо
ко сте ви, захваљујући мојој драгој пријатељици проф. др Мили Алечковић. Сем
тога, мој покојни деда је између два рата радио као инжењер у овдашњој Фабрици
авиона. Исхвалио вас је као народ, па би био ред да вам се одужим у његово име.
Мила ми је испричала целу историју вашег случаја, тако да сам упозната са тешком
трагедијом која вас је задесила.
— Знам да сте били посвађани на
крв и нож као жртве црне психијатрије коју су Енглези довели до савршенства и перфидно
испробали на вама. Пратила сам вас у стопу последњих дана и користим ову
прилику, када смо сви заједно на окупу, да вас као ратне ветеране замолим за
помоћ око решавања проблема који нас деценијама притиска. Уосталом, били смо
савезници у оба рата; моја баба се дивила Милунки Савић, а ваши команданти су се образовали код нас на
Сорбони.
Поручник Топаловић и мој деда
међусобно су разменили пар кратких погледа који су вероватно били давно уиграни део њихове невербалне
комуникације, и рекли јој да настави са својим излагањем.
— Да будем отворена и конкретна, ради се о старом тенку марке Хочкис
и слици Посрнула Мадона са великим сикама
ренесансног уметника Ван Кломпа који морају бити враћени у Француску, а налазе
се овде.
— Зашто смо баш нас двоје изабрани за ту деликатну операцију? Рекао
бих да тајне службе поново муте воду! — сумњичаво је закључио мој деда,
одмахнувши рукама у знак неверице.
— Само да знате, ми смо озбиљна непрофитна организација и ништа не
препуштамо случају. Ваши психолошки профили су претходно били изложени стручној
процени гђе Алечковић и она нам је безрезервно дала зелено светло за почетак заједничке
операције.
— У позитиван исход била сам сигурна када је усхићено изјавила: Кад
се Срби сложе, Ђаво им ништа не може!
— Познато ми је где се тренутно налази тенк којим сам давно
управљао, али немам никаквих информација о уметничкој слици коју тражите — надовезао се поручник
Топаловић.
— Као што и сами знате, Швабе су заробиле наш тенк, а онда сте га
ви отели њима пре него што су га партизани одузели вама, док га на крају није гаражирао
кустос музеја у Ужицу. Ред би био да се коначно врати у Француску, где му је и
место!
— Знате како, као дете предратног трговца поштујем туђу приватну својину, али сам
емотивно везан за тај тенк па ми није свеједно да чујем шта планирате с њим,
јер сам већ једном доживео историјску
неправду.
— У принципу вас разумем, да га нисте возили, нико не би ни чуо за
наш тенк... Нека остане предмет наших даљих преговора. Ипак нам је приоритет
чувена слика Посрнула Мадона са великим сикама,
јер је неодвојиви део наше културне баштине. Без даљњег мора бити враћена у
земљу како би била изложена на великом Мадонином концерту у Паризу а онда ћемо
је, наравно, однети у Лувр и окачити тик до славне Мона Лизе.
— Имате ли поуздану информацију
где би та слика могла да се налази? — упитао је мој деда, видно заинтересован
за случај.
— Наравно да знам где је! Из
Лувра је украо високи СС официр и понео је са собом на Источни фронт, како би
му дала мотивациону подршку пред тешку Стаљинградску битку. Након његове
погибије, слика је завршила у рукама руског официра који ју је држао у свом
тенку као ратни трофеј. Када је његова јединица '44 ослобађала ваш град, налазио
се на челу колоне а на цев од тенка окачио је слику женског акта у духу патриотске
изреке: Лепота ће спасити свет!
Енглези су у својим извештајима
тај моменат вешто маркетиншки искористили и Русе у јавности представили као перверзњаке
који су опседнути голотињом, а слици су наденули накарадни назив који апсолутно
нема никакве везе са импресијом уметника. Шта друго да се очекује од
протестаната? Мало пута смо вадили очи са њима у средњем веку, ал' исправићемо
то и слика ће добити пристојније име.
— Све ми је то већ познато јер
сам се налазио у пешадијској пратњи руског тенка који је застао испред данашњег
Народног музеја како би се официр поздравио са одушевљеним народом. Шта се после
десило са сликом, није ми стварно јасно?
— Да вам укратко објасним! Међу
окупљеним грађанима био је и ваш познати уметник Маржик, који је препознао њену
несумњиву уметничку вредност и убедио Руса
да му је поклони. Он је, након краћег премишљања, пристао, суочен са
чињеницом да му предстоји дуг пут до Берлина, а самим тим ризик да слика буде
уништена био је превелики. Маржик је касније тестаментом завештао слику вашем музеју, а она се још увек чува у сефу,
све док се не окончају правне заврзламе око њеног власништва. Ми, искрено, више немамо стрпљења да чекамо да
се процедура заврши.
— Топаловићу, шта мислиш о
свему? Је л' заједно крећемо у акцију у име старих дана, или да наставимо да
окопавамо парадајз не марећи за светске политичке интриге.
— Наравно да сам сагласан да
поново окусимо мирис барута, ионако ће неко
пре или касније закуцати на стакленик у башти тврдећи да је његов. Око једне
ствари не могу само да се сложим: тенк Хочкис којим сам управљао не сме да се
врати Французима, а рекао бих да им није ни стало до њега. Да га довезем из Ужица и паркирам на Тргу
Светог Саве, а ти као мој стари друг на њему испиши оно због чега су те лемали
после рата. Барем данас, у ери интернета,
истина не може да се сакрије, а ако не будемо сложни — живећемо у великој лажи
која се тенденциозна намеће са обе стране. Ионако сам намеравао да се појавим
на сутрашњој паради и неке људе погледам у очи!
***
Мој деда је загрлио свог старог пријатеља, а онда су наздравили у
част поновног ратног окупљања.
— Једну ствар морате да знате,
која је уједно и најважнија за успех операције. Познато вам је да је сутра
прослава Дана победе над фашизмом — прекинула их је припадница француског Покрета
отпора.
— Наравно, бићемо присутни! —
узвикнули су у глас прекаљени ратници.
— Проблем је у томе што парада
неће бити ни одржана.
— Како то мислите? — нашли су се
у чуду обојица.
— Времена су се, нажалост,
променила, али сте били заокупљени пољопривредом. Нацисти подмукло користе
ситуацију у којој су Руси тренутно заузети својим проблемима па нису у
могућности да пошаљу своју делегацију, заједно са тенком који је ослобађао ваш
град, јер тренутно учествује у неким другим борбеним дејствима. Уместо Параде победе биће одржана Парада односа.
— Каква црна Парада односа, шта причаш то, жено? — одбрусио
јој је поручник Топаловић.
— Видите, геополитичка ситуацију
у свету налаже да се и ваша земља придружи иницијативи формирања Топлог региона у којем ће процветати
међусобна љубав и разумевање. Амерички амбасадор је одустао од намере да се на
Дан победе врати њихов тенк Стјуарт на плато испред Дома војске. Уместо њега ће,
након свечаног дефилеа, нацистички наредник Брудер паркирати свој тенкић и у
име помирења и отопљавања билатералних односа у будућности затражити опрост за
све што је Вермахт урадио током рата. Да би амбасадор замаскирао целу операцију,
вратиће два топа у градски парк на места на којим су деценијама били. Паради ће
присуствовати Клаус фон Ротшилд, високи представник међународне хуманитарне организације која
финансира целу причу иницирану ос стране Американаца.
— Ау, не могу да верујем шта испаде
од наших савезника из рата! Лепо сам ја причао народу да на постаменту треба да
буде руски тенк, а не она јенкијевска кршина. Сад, надам се, јасно виде ко су
нам вајни пријатељи.
— Шта те чуди? Ако су мене преварили у другом рату у
договору са Британцима, зашто не би и тебе који си гледао ка Русији.
— Да ствар буде још компликованија,
ваша власт сутра жели да се захвали Клаусу фон Ротшилду што је одобрио субвенције за отварање
овдашње велике фабрике за производњу маскирних навлака за седишта тенкова.
Поклониће му слику Посрнуле Мадоне са
великим сикама, што никако не смемо да дозволимо. Зато је у заједничком
интересу да спречимо одржавање Параде
односа.
— Мислим да сте погрешно проценили
ситуацију јер можда нисте упознати какав се масакр овде десио у рату. Нема
шансе да народ дозволи нареднику Брудеру да парадира са свитом и дрско постави
свој мали тенк на трг.
— Ма народ је само маса која се
обликује, част малобројним изузецима. Ваша власт је предвидела такву могућност,
па је планирала да довуче људе са стране. Путницима је обећала печено прасе по
аутобусу и, по мојим обавештајним информацијама, сутра на параду пристижу три.
— Успела сам да Ренеа убацим као
члана особља које ће услуживати званице, и он ће будно пратити шта се све
дешава. У критичном моменту, док ви будете дејствовали по непријатељском тенку
и пешадији, он ће искористити Ротшилдову збуњеност да му отме слику из руку.
У том се
Рене укључи у разговор:
— Завршио сам смену у кафеу, па
да идем да ухватим прасиће који су неком испали из приколице. Колико сам чуо,
слободно трчкарају по граду. Таман три комада стају на металну решетку од
фонтане испред музеја, да се не мучим и вучем роштиљ одавде.
— Време је и мени да кренем,
морам да обиђем рођаке који овде живе у Француској колонији. Желим вам пуно
среће сутра, остаћемо у контакту!
Опростили су се мој деда и
поручник Топаловић са њима и на брзину испланирали сутрашњу герилску акцију.
Нисам се разумео у војну стратегију, али сам приметио неколико крстића уцртаних
на скици Трга Светог Саве.
***
На платоу испред музеја тискала
се маса необично обучених људи, махали су шареним заставама и засипали цвећем тенкић
наредника Брудера који им топло отпоздрављао. Из музичке фонтане, која је за
дивно чудо прорадила, допирала је гласна тренс музика, што је мом деди посебно
ишло на живце јер нам је Рене обезбедио сто надомак ње. Мирис печене прасетине
ширио се уоколо, а опијена маса је балавила чекајући богато послужење након
завршетка параде.
Деда је извадио из џепа свој сат
и промрмљао себи у брке које је нажалост обријао:
— Топаловићу, надам се да нећеш закаснити!
Да рашчистимо са њима односе, једном заувек!
Рене нам
је донео по пиће, а онда је почео великим ножем да сече комаде печења и одлаже
их на тањире. У једном моменту, наредник Брудер пришао је нашем столу и
штипајући ме за образ узвикнуо:
— Ох, какав сладак дечкић! Хоћеш
ли да се попнеш на цевку мог тенкића, па да се играмо?
— Чико, чини ми се да једва
чекаш да опалиш из њега! — цинично сам одговорио јер сам прозрео његове фашистичке
намере. Деда је брзо зграбио Ренеов нож и почео с њим да чачка заноктице
гледајући га право у очи.
Непријатну
ситуацију прекинуо је Клаус фон Ротшилд, који је изашао из просторија музеја не
скидајући осмех са лица. Махнуо је рукама присутној гомили, а градски оци су му
свечано уручили слику Посрнуле Мадоне са
великим сикама. Погледао ју је прилично незаинтересовано и одложио је поред
фонтане, а затим је дао знак да Парада
односа може да почне.
Окупљена маса формирала је колону иза тенкића наредника Брудера,
и таман да крену, зачула се тенковска паљба из праваца старог пута за Чачак.
Мом деди је то био договорени знак да заузме своју позицију на великом топу у градском парку. Прво је
мене удобно сместио на мањи топ који се налазио тик до Духовног центра Владика Николај Велимировић, знајући
добро да није у функцији. Није било хришћански да окрварим руке млад и безгрешан, а имао је ко
да ме заштити ако ствари крену погрешним смером.
Поручник Топаловић је са Хочкисом
заузео стару позицију на платоу испред Дома
војске, а онда је отпочео митраљеску паљбу по непријатељу. Гранате је штедео за
само специјалне операције. Мој деда је истовремено снажно деловао са десног бока, тако да окупатор
са својим смешним тенкићем није имао никакве шансе.
Након пар минута затишја,
наредник Брудер је изашао из свог возила и заједно се са Клаусом и малобројним
учесницима параде који нису стигли да се разбеже, повукао у објекат у којем је
некада била кафана Лондон.
Пришао сам Хочкису заједно са
дедом, а он је поручнику Топаловићу кроз прозорче тенка добацио:
— Удри свом силом по њима, пријатељу!
'41. су се као пацови крили у хотелу Париз
али си имао обзира из поштовања према савезницима, за дволичним Лондоном немој да жалиш!
Без пуно размишљања испалио је
прецизан хитац и тако дефинитивно окончао краткотрајан сукоб.
Деда је за то време из једног
жбуна, који је био тик до спомен обележја где су сахрањени његови саборци,
извукао руску заставу на којој је било исписано велико слово Z, и окачио је на куполу тешко оштећеног
тенкића у знак победе.
— Чик да ме сад неко пошаље на
Голи оток! — узвикнуо је победоносно.
— Деко, па ти и јеси на Голом отоку тренутно! Зар ниси чуо како
ми клинци зовемо овај трг од милоште.
— Е, сад ћу стварно да те одерем
од батина! — претећи се раздрао, док се једним скоком са тенка нашао испред
мене.
— Пусти, бре, дете пријатељу и
не греши душу! — стао је у моју одбрану поручник Топаловић.
— Ево му неки динар да оде до
фарбаре и купи боју, па нек на Хочкису исцрта моје а, наравно, и твоје знамење.
Да се памти да смо заједно ударили на врага не остављајући му дима, а ни трага!
Захвалио
сам му се што ме је частио парама да купим велику чоколаду, а онда сам отишао до музичке фонтане да видим да ли је
слика којим чудом преживела сукоб без оштећења. Рене је сав згрчен лежао крај фонтане
и чврсто је држао у својим рукама.
— Хвала вам до неба! Народ
Француске ће заувек памтити ваше херојство.
— Немамо ми ништа од хвала,
убаци барем музички динар у фонтану па нек засвира нешто домаће уместо увозног
тренса.
— Почео је да претура по својим
џеповима и чим је приложио новац, из фонтане се зачула песма Над Краљевом жива ватра сева. Мој деда и
поручник Топаловић су њено извођење испратили у ставу мирно.
— Да одемо сада до оближње
кафане код Жане и Ане, и да уз хладно
пиво и роштиљ прославимо заједничку победу над наРцизмом и осталим белосветским
девијацијама?
— Биће ми велико задовољство,
таман да се у миру испричамо! — потапшао је мој деда по рамену старог
пријатеља.
— Дон Кикоте! Да ли можеш да ми
чуваш слику Посрнуле Мадоне са великим сикама
до сутра, док се ја не обавим припреме за повратак кући? Верујем да ће у твојим
рукама бити потпуно сигурна! — обратио ми се Рене, алаво пребирајући комаде
печења са великог тањира.
Пристао сам да му изађем у сусрет, али сам се уједно бојао да ће ме
деда оплевити од батина ако изнад мог кревета буде угледао слику обнажене жене.
Када се Рене мало удаљио, однео сам је у Саборну цркву Свете
Тројице чија је порта тик до зграде музеја. Замолио сам пароха да освешта посрнуло
уметничко дело, које као да је Антихрист насликао, а онда се десило велико
чудо! Боје су изненада почеле да се сливају са платна све док се уместо Посрнуле Мадоне са великим сикама није појавила Пресвета Богородица
смерно обучена, што ми је представљало олакшавајућу околност код деде, али и
велики проблем са француским Покретом
отпора јер би сигурно приметили драстичну разлику у експресији уметника.
— Сео сам на клупу у порти како
бих добро размислио како да се чупам из новонастале ситуације, кад наиђе мој
пријатељ који је иначе радио у музеју. Када сам му објаснио који проблем имам,
само се насмејао и рекао:
— Дон Кикоте, у музеју смо
одувек имали репродукцију те слике! Ајде пођи са мном да ти је дам, ионако је домаћа јавност згрожена њеним
постојањем.
Сутрадан сам је, по договору,
уручио Ренеу како би је окачио у Лувру, а потом отишао да направим своје прве
сликарске кораке цртајући два симбола на Хочкису паркираном испред Дома војске.
Слика Пресвете Богородице је красила мој дом и подсећала укућане на одисеју
кроз коју смо деда и ја прошли. Поручник Топаловић нам је био увек радо виђен
гост!
***
— Шта све мене у животу
неће снаћи? — питала се Мона Лиза, испитивачки
гледајући Посрнулу Мадону са великим сикама.
— Нисам ја крива што су
ме окачили крај тебе! На крају крајева, шта ти толико сметам?
— Ја сам дама, а види на
шта ти личиш тако разголићена! Срам те било, гледају те људи!
— Не брини сестро! Ја
само стављам људе на искушење и привлачим енорман број посетилаца музеју, јер
ти полако губиш своју популарност!
— Мада, искрено не знам у
чему је проблем. Закопчане до грла или не, обе сведочимо о женској лепоти без
које би свет, а самим тим и уметност, били далеко сиромашнији.
— Сем тога, откуд знаш да
сам оригинал, док за тебе, свакако, нема сумње?
— Неке тајне никада не
требају да буду откривене! — намигнула је Мадони Мона Лиза, не желећи да улази
даље у ширу расправу.
Погледале су једна другу
у очи, док су се посетиоци Лувра питали чији је осмех загонетнији.
Дон Кикот
0 коментара:
Постави коментар