Сармагедон
У
мрачним данима 21. века, планета Земља била је на ивици
пропасти. Људска цивилизација рушила
се под
тежином своје неморалности и похлепе. Климатске промене дивљале су, а ратови
беснели широм света, вођени за све мање ресурсе који су преостали. У том свету,
градови су постали сенке своје некадашње славе, а друштво
је постало окрутно, вођено похлепом, насиљем и разарањем.
Група
богатих и моћних појединаца, живела је у луксузу док је свет пропадао, а никаква нада није постојала да ће ствари кренути на боље. Људи широм планете, суочени са неминовним крајем,
постајали су све изопаченији и престали да брину једни за друге;
уместо тога, свако је гледао како да преживи на рачун другога. Ретко је ко
памтио стара учења о љубави и миру. Свакодневни живот био је суров и
немилосрдан, породице су се распадале,
пријатељи издавали, а моралне вредности биле заборављене.
У Царству небеском било је
места за све оне који су дубоко веровали у Месију и искрено се покајали за
своје грехе. Док је, пак, у царству
земаљском људска раса у материјалном облику постала апсолутно сувишна — планета
је могла да функционише у савршеној хармонији и без нас.
***
Ближио се крај света каквог сам
познавао; на телевизији су саопштене страшне вести да су завађени Кварнићи и
Барнићи започели међусобну размену ракета са атомским бојевим главама. Велики
градови на обе стране били су увелико разорени, а питање је дана када ће огроман облак радијације и пепела прекрити
планету, наговештавајући дугу нуклеарни зиму која неће поштедети никог. Богата
елита је имала унапред разрађен план за случај глобалне катастрофе, тако да
нису били превише забринути због дефинитивног краја цивилизације.
Деценијама уназад, трошили су
огромна новчана средства на истраживање свемира — тражећи планету погодну за
живот, и развој свемирског брода који би им омогућио безбедан одлазак. Марс се
временом показао савршеним за нови живот у случају велике нужде. Док су се
богаташи спремали за бег, обични људи су остављени да се суоче са крајем.
Шетао сам покрај реке
ослушкујући њен жубор који ме је враћао у срећне дане детињства. Дубоко сам
удахнуо, посматрајући воду како одражава тамне облаке изнад. Чинило ми се да на
њеној површини видим одраз свог живота — таласе радости и туге, среће и патње,
све испреплетено у бескрајни ток који није никад није заиста стао. Упркос свему,
веровао сам да и у најмрачнијим временима љубав остаје као светлост која води.
Запалио сам цигарету и почео да
размишљам шта ми је чинити, ако је уопште имало икаквог смисла. Осећао сам
празнину и беспомоћност, гледајући и даље у реку која је мирно текла, као да се
ништа не дешава. Док сам тумарао дуж обале, на трен ми се учинило као да сам зачуо мјаукање мачке. Одувек сам
био слаб према тим умиљатим бићима која су својим зеницама могла да осветле и
најгушћи мрак. Кренуо сам у том правцу, радознао и са надом да ми то створење
може донети бар тренутак утехе.
Приближио сам се месту скривеном
испод густе крошње врбе и угледао сцену која ми је изазвала осмех упркос
свеопштем хаосу. На клупи је седела моја древна пријатељица и миловала своју
мачку држећи је у наручју.
— Др Скали! — узвикнуо сам, не
верујући својим очима.
Она је подигла главу и
осмехнула се. Увек је била непоправљиви оптимиста и стуб разума у нашим
заједничким напорима да разумемо свет које се полако урушавао.
— Дон Кикоте! Мислила сам да
нећу видети ниједно познато лице на овом месту, рекла је тихо, а мачка у њеном
наручју замјаукала у знак поздрава.
Сео сам поред ње осећајући
сигурност која ми је у пресудним тренуцима била потребна и упитао је:
— Откуд ти овде, зар ниси на
научном институту у иностранству?
— Не питај ме ништа! Таман што сам
узела годишњи одмор и решила да обиђем природне лепоте земље уздуж и попреко,
кад данас на Твитеру објавише да је смак света у току. Не дају нормалном човеку
да се опусти и живи пуним плућима. Не може то тако! Под хитно морамо да урадимо
нешто!
— Бојим се да је касно! Све што
сам имао изгледа тако бесмислено сада. Само сам хтео да нађем мир на овом месту
где сам некада био срећан.
Др Скали је климнула главом, са
разумевањем који је одувек имала.
— Можда је једини смисао у томе
да се сећамо шта је било важно, чак и када све око нас нестаје. Љубав,
пријатељство, емпатија — то су ствари које нас чине људима, Кикоте. Иако се
чини да је све изгубљено, те вредности живе у нашим сећањима и срцима.
Слушајући њене речи осетио сам
талас мира који ме је обузео док је мачка нежно лизала прсте на њеним рукама.
— Знаш, увек сам мислила да ће
крај бити страшан и хладан. Али сада, у овим тренуцима, схватам да није важно
како се свет завршава.
— Важно је како живимо до тог
тренутка! — рекла је после кратке тишине.
***
Дубоко сам се замислио након
њене беседе и осетио снажну потребу да
заједничким снагама поново кренемо у акцију како бисмо превазишли наизглед
нерешиву ситуацију.
— Шта предлажеш, Скали? Имамо
јако мало времена да урадимо нешто
паметно!
— Како год било, не пада ми на
памет да се препустим апатији и без борбе предам судбини. Није случајно што си се
појавио јер сам баш јуче мислила на тебе када ми се десило нешто заиста
невероватно.
— Пажљиво те слушам, као и
увек!
— Отишла сам на Гоч како бих
бар на тренутак заборавила на све ужасе који су се дешавали у последње време.
Удисала сам чист ваздух, дивила се чаробним пејзажима и успут скупљала биље за
мој хербаријум. Док сам на ливади брала цвеће и јурцала за лептирима, приметила
сам да ми је маца нестала из видокруга, па сам пошла да је тражим. Кренула сам стазом која је водила ка старој пећини,
скривеној иза густог грмља и дрвећа.
Када сам ушла дубоко у унутрашњост пећине, наишла сам на нешто што је личило на
огроман летећи диск, делом закопан у земљу, са чудним светлуцавим површинама.
Био је то летећи тањир, вероватно од неке давно заборављене цивилизације или
тајног владиног пројекта.
— Не могу да верујем, Скали! —
нашао сам се у чуду.
— Кикоте, мислим да можемо да
га поправимо и... одемо на Марс! Ионако смо целог живота чекали на долазак
ванземаљаца, па је ред да их изненадимо, ако уопште живе тамо. Ти и ја
поседујемо довољно научног знања да започнемо нови живот, јер од ове планете,
како и сам видиш, више нема шта добро да очекујемо.
— Да не губимо онда драгоцено
време. Ауто сам паркирао недалеко одавде, па да се одвеземо до пећине и проценимо колике су нам реалне
шансе.
***
— Ово је заиста фантастично! —
узвикнуо сам док сам анализирао летећи тањир.
— Изгледа да је већина
технологије нетакнута, и мислим да могу да поправим систем контроле. Ако дође
до проблема са паљењем, једноставно ћу преспојити жице на антигравитационом
реактору.
— Драго ми је да то чујем,
нисам ни сумњала у тебе! Али остаје главно питање шта ћемо понети са собом? — замислила
се Скали док је њена мачка разгледала унутрашњост летелице.
— Морамо бити практични, јер
товарни простор није велики, колико видим. Ноје је имао знатно више места на
својој барци, али није владао технологијом са
којом ми располажемо!
— Да направимо онда списак есенцијалних
ствари за селидбу и дугорочни живот на Марсу?
— Потпуно се слажем. Почни прва
са набрајањем!
— Онда овако... обавезно водим
мачку са собом. Од књига и музичке колекције се не одвајам, као ни од мог
хербаријума и саксија са цвећем. Умало да заборавим на кафемат, баш бих се
усрећила тамо без њега!
— Потпуно разумљиво и
прихватљиво! — сложио сам се са Скали.
— Моја је листа је нешто
скромнија. Понећу само свој прибор за пецање и акваријум са рибицама; све
остало што ми је срцу мило ионако је на твом списку, с обзиром на то да имамо
идентичан укус и потребе.
— Да не заборавиш, неопходно је
да спакујеш свој алат и опрему како бисмо у најкраћем року подигли и потпуно опремили
брвнару на Марсу. Ја ћу са собом понети своју мини-лабораторију, без које нема
шансе да опстанемо на дужи период. Знаш и сам да сам врхунски стручњак за
микробиологију, генетику и свашта још, тако да неће требати милион година да еволуција
створи флору и фауну; могу то и сама за много краће време. Имала сам прилику да
се на филмском фестивалу у Берлину упознам Метом Дејмоном, који је, ако се
сећаш, бриљирао у филму Марсовац.
Уз кафу ми је до танчина
објаснио сву проблематику органске производње, тако да све имам забележено у
свом телефону.
— Сем тога, у поверењу ми је
Мет Дејмон рекао, да је већина филмских кадрова зарад аутентичности снимљена
управо на Марсу, тако да тамо још увек постоји функцонална свемирска база. И
оно најважније, богата елита, из чисте патологије, заправо намерава да насели
тамну страну Месеца. Болесно су везани за планету Земљу, барем ћемо бити мирни
без њих!
— Одлично! Набавићу семена воћа
и поврћа у току дана, само додај на
списак шта је потребно за почетак.
— На јабуке заборави, да се не
избаксузирамо на самом почетку!
— Управо сам се сетио да сам
заборавио нешто важно. Видиш, наше старе отхранила је крава, па би било лепо да
поведемо и њу ради очувања традиције и у знак извињења прецима што напуштамо
родну планету. Баш сам приметио једну како мирно пасе траву надомак пећине па
не морам да губим време молећи фамилију на селу да ми уступи једну.
— Апсолутно се слажем, боље да
је спакујемо у летећи тањир него у замрзивач! У том случају бих и ја додала
нешто на списак, само да ме не схватиш погрешно.
— Наравно да нећу, стари смо
другари.
— Понекад, Кикоте, умеш да
будеш страховито досадан и ћутљив, па бих са собом понела и папагаја да имам с
ким да причам кад ти наиђу такви дани.
***
Следећих неколико дана били су
изузетно напорни. Радио сам на поправци летећег тањира, користећи електронику и
делове које сам годинама скупљао
поправљајући рачунаре, док је др Скали припремала биљке и семење за фарму на
Марсу, пакујући све што је било потребно за органску производњу.
Био је последњи дан на Земљи
када смо коначно завршили са припремама. Остало је само да се прошетамо по
ливади надомак пећине, пустимо краву на испашу и опростимо се са природом коју
смо, у суштини највише и волели на овој уклетој планети. Одлично смо знали да
ће једино природа опстати након нуклеарне катастрофе, а можда ће се у далекој
будућности појавити цивилизација која неће бити склона самоуништењу као што је
наша.
У једном тренутку ми је прошло
кроз главу:
— Скали, пропустио сам важну ствар!
— Па где сада, Кикоте, када је све спремно за
пут?
— Заборавио
сам да без купуса овде не могу да живим— а камоли тамо!
— Шта ће ти он, лудаче? Као да нећемо имати шта
да једемо?!
— Емотивно
сам везан за мамине сарме и бићу јако тужан ако их више не окусим — а обучила
ме је да их савршено завијам, па ти нећу одузимати време око тога јер имаш
паметнија посла. Осим тога, лековит је за моје оболеле зглобове; тешко да ћу
бити способан за напоран рад без облога од купусног лишћа.
— Кад је већ тако, иди до неке њиви у близини и
убери пар главица, па да, напокон, кренемо. На пијаци га је немогуће купити у
мањој количини од једне тоне; ратни профитери се увелико богате.
Чекај ме на ливади, брзо се враћам и чим
утоваримо краву и спакујемо купус, крећемо.
***
Није прошло много времена док сам се, са џаком
пуним купуса, појавио надомак пећине и угледао униформисану особу како се жучно
препире са Скали.
— Кикоте, долази брзо овамо! — завапила је Скали.
Када сам се приближио, схватио сам да је у питању
комунални полицајац, који је гунђајући писао неку казну.
— У чему је проблем? Шта смо то згрешили? — питао
сам га збуњено.
— Не правите се наивни! Као да не знате да је
крава забрањена домаћа животиња и да је њено илегално поседовање строго
кажњиво. Још дрско пасе државну ливаду без плаћене накнаде за паркирање!
— Што би је власт забранила ако су већ Кварнићи
то урадили свом народу и није им се показало као паметно решење? Још нисмо ушли
у њихову шталу, а како ствари стоје, никада и нећемо.
— Тренутна ванредна ситуација налаже да се залихе
кисеоника морају сачувати како би се живот наставио након катастрофе, а ово зло
од животиње испушта ненормалне количине угљен-диоксида. Држава мора да мисли на
своју будућност без обзира на нестанак цивилизације који је могућ, али није
сигуран.
— Што ти смета моја мачка?— дрекнула је Скали на
њега.
— Зато што није била на повоцу и задавила је
јадног миша који је заштићена животиња. Знате ли колика је казна за то?
Обавезни сте да носите њену личну карту са собом, а ви, ни то немате! Ко зна,
можда јој је и истекла?!
— Ако немате пара да платите казну следи вам
боравак у затвору а животиње ће имати безбедан смештај у некој од оближњих
кланица.
— Кикоте, решавај овај случај што пре, да не бих
добила жељу да га задавим у радости и весељу! — изнервирано ми је рекла Скали и одвела мачку и
краву у пећину.
— Колико кошта да се предомислите, ионако ми паре
више нису важне? — провоцирао сам комуналца, да бих видео докле иду његова
бахатост и безобразлук.
— Е па мени јесу, нећу ваљда као гоља да идем на
онај свет. Части ме са 3000 евра и зажмурићу с оба ока на моје слепило — толико
ми, иначе, треба за липосукцију сала на стомаку!
— Нема проблема! Само да спустим џак на земљу и
извадим новчаник из џепа.
Уместо пара, почастио сам га са лепом главицом
купуса, коју сам сместио у кацу од његове главе да се лагано кисели. А онда сам
и ја кренуо пут пећине одлучан да се више никада не вратим у земљу са апсурдним
законима и корумпираним послушницима.
***
— Мислиш ли да ће ово успети? — питала ме је
Скали приликом узлетања.
— Имамо добре шансе — одговорио сам
притискајући неколико дугмади на контролној табли.
— Све што је било неопходно је урађено. Сада
је време за лет.
Др Скали је дубоко уздахнула,
осећајући мешавину страха и узбуђења.
— Па ево нас! — рекла је чврсто држећи мачку.
Благо подрхтавајући,
летећи тањир је полако почео да се подиже из пећине. Кроз прозоре смо могли да
видимо како се свет испод нас све више удаљава, а затим и небо које је
постајало све тамније док смо напуштали атмосферу земље.
— Као Нојева барака, само што ми идемо на Марс! — рекао сам,
осмехујући се док сам гледао како се планета смањује испод нас.
— И имаћемо фарму, све ће бити добро! — рекла је оптимистично као и
увек Скали.
Док смо летели кроз свемир, гледајући како Земља постаје тек мала
тачка у бескрајној тами, осетили смо да
је, иако смо оставили свет иза себе, најважније то што смо понели са собом љубав,
наду и сећања на боље дане. Започињемо нови живот, са новом шансом за мир и
срећу, далеко од уништења које смо оставили за собом.
***
Марс је у почетку био суров, али смо имали јаку визију како да од долине, чије нам је координате дао Мет Дејмон, направимо
место за удобан и срећан живот. Живели смо у напуштеној свемирској бази, без бојазни
да ћемо бити гладни, захваљујући импровизованој пољопривредној фарми. Као
поуздан извор енергије користили смо нуклеарни реактор који се налазио у
летећем тањиру, уз напредне технологије које су нам омогућавале да створимо чак
и вештачку атмосферу у долини. Воде је било у изобиљу јер је испод базе
протицала река, па смо је пумпама црпели из ње.
Временом смо на једном брегу саградили брвнару од кинеског дрвета пауловније,
које је расло невероватном брзином. Око ње смо подигли неколико стаклених
купола које су биле чудо самоодрживости. У једној куполи простирала се
ботаничка башта, у којој су расле шарене биљке које је Скали пажљиво неговала.
Било је то место испуњено мирисима биља, цветовима разних боја и лептирима,
који су, зачудо, опстали у стакленом свету. У другом делу баште расло је поврће
и воће којим смо се сладили.
Уз башту смо изградили рибњак и зоолошки врт. Рибњак је био савршен
екосистем са бистром водом у којем су пливале рибе, док су по површини летеле
марсовске нимфе, необични инсекти налик воденим цветовима са Земље. Волели смо
да седимо поред рибњака и посматрамо те спокојне призоре уз опуштајућу музику Норе Џонс и Криса Рије, док
се Скалина мачка својим шапицама безазлено поигравала са кои шаранима.
У зоолошком врту, наша света животиња била је крава, захваљујући
којој смо опстали у првим недељама боравка на Марсу. Из фосила које је смо
случајно пронашли, а који се нису нимало разликовали од оних ископаних на
Земљи, др Скали је успела је да генетичким инжењерингом поново створи
животињске врсте које су још више оплемељивале наш нови живот.
Иако смо били далеко од родне планете, нисмо били сами. Нашу
брвнару и куполе делили смо са вртним патуљцима, симпатичним и доброћудним
бићима које смо открили на Марсу. Често су долазили да радознало гледају шта
радимо.
Живот нам је био једноставан, али испуњен. Дани су пролазили у
миру, док су се ноћи, осветљене ватром из камина, испуњавале причама и смехом.
Наш нови свет није имао буку, стрес ни хаос Земље. Уместо тога, поново смо
открили једноставност и лепоту живота и живели у хармонији са својим окружењем
и једно с другим, налазећи срећу у сваком новом дану.
***
Једне ноћи, док смо на тераси колибе
пили кафу и заједно са мачком посматрали кишу метеора која је пљуштала по
звезданом небу, почела је да ме мучи носталгија. Запитао сам се како живи
богата елита која је, претпостављао сам, избегла на тамну страну Месеца.
Истина је да су били оличење зла, али сам се понадао да су се у међувремену опаметили,
поучени страшном судбином планете Земље. Отишао сам до гаражираног летећег
тањира да узмем дигитални супер-телескоп. Монтирао сам га на тераси, док је
Скали на брзину спремала нешто у кухињи.
На површини тамне стране Месеца, која је, посматрајући са Марса,
била видљива и потпуно другачије изгледала него што се вековима веровало,
угледао сам огромну стаклену куполу. Зумирао сам слику на екрану како бих имао
јаснији увид шта се налази унутар ње. Указао се велики град у коме ништа друго
није постојало сем сивих зградурина од стакла, челика и бетона. По улицама су кружили
ројеви дронова, а уместо људи шетали су киборзи.
У једном моменту, купола је почела да емитује пулсирајућу светлост,
а изнад ње појавила се холограмски исписана порука која је, с обзиром на
позицију у Сунчевом систему, највероватније била упућена нама:
Дабогда вам цркла крава,
комшије!
Окренуо сам главу на другу страну, не желећи више да гледам трагове пропасти цивилизације од које смо
побегли. Одједном ме из размишљања пренуо нежан глас:
— Кикоте, дом је тамо где ти је срце! Ваљда си
то схватио до сада? — др Скали ми се осмехнула, приносећи тањир са две топле
сарме које су неодољиво мирисале на... Марс!
Дон Кикот
0 коментара:
Постави коментар