Политика као озбиљна делатност!
У давна времена, која су претежно обиловала диктатурама тирана,
суровошћу власти над потчињеним народом, освајачким походима и
немилосрдном пљачком покорених држава и народа, могло је да се деси да
на челу појединих чак и моћних сила буду идиоти или лудаци. Такав један
владар би нанео штету већу од свих непријатеља који, увек спремни, само
чекају моменат да униште његово царство. Царство је овде симболично
речено. Будала на челу државе неретко направи својим поданицима гору
похару од свих спољних непријатеља заједно. Ваљда је на неком таквом
примеру настала чувена максима „нама непријатељ није потребан. Довољни
смо сами себи“? Иначе, свеприсутна, да не кажемо универзална!
Па, иако је већ опште прихваћено становиште да је рецимо римски цар
Клаудије био ментално заостао, а да су Калигула и Нерон били лудаци и да су
због тих својих мана и болести озбиљно уздрмали најмоћнију познату
империју до тада, из данашњег угла тешко је проценити чак и њихове
мотиве, начин размишљања, притиске којима су били подвргнути, уцене,
подметања, туђа непочинства њима приписана, издаје најближих сарадника,
на крају можда и тачност свих тих историјских тврдњи?
Данашње време ипак краси неко друго понашање. Демократија, опште
присутна јер нема државе која за себе неће рећи да је демократска, слобода
говора, слобода штампе, равноправност грађана, слободни избори, подела
власти и, можда најважније, контрола власти, онемогућавају диктатуру. Исто
тако, све напред наведено спречиће будалу да се дочепа најважније полуге
власти. Паметни не би дозволили да глупак или луд човек данас стоји на челу
једне такве демократски устројене државе!
Видимо на примеру још увек најмоћније државе на планети колико се
демократија укоренила у све поре друштва. Финиш председничке кампање у
Америци задивљује остатак света елоквентношћу и господским манирима
двоје председничких кандидата; како жене, тако и њеног супарника, никако
непријатеља у кампањи. Мора тако. Будући председник(ца) предводиће
најмоћнију економију света (да ли?), нуклеарну силу и центар „слободног
света“, ма шта то значило! Зато такав мора бити културан, мирољубив,
племенит, ментално здрав, поштен и пре свега да му је демократија увек у
првом плану. Ако ништа друго председник Америке би морао бити макар
исти ако не и бољи од још увек актуелног председника.
Европа, она слободна, у свему следи Америку. Зато се европски народи
могу дичити својим лидерима. Велики француски народ је поносан на свог
председника. Исто као и немачка нација на свог канцелара, то јест,
председника владе. У Немачкој председник државе има углавном
протоколарну улогу. Нешто слично као што је и у Србији. Међутим, канцелар
води немачку државу у нове економске победе, а у исто време обилато
помаже Израелу у неравноправном рату против моћних Палестинаца и
колоса Либана. При том није заборављена ни демократска Украјина, којој
Немачка даје капом и шаком новац, оружје, војне инструкторе, и сваку другу
помоћ како би победила Русију у рату. Та победа само што није јер је
украјински председник, још један великан данашњице, сачинио план
победе! Управо се ситуација на фронту одвија по том плану, тако да ће се
ускоро остварити пророчке речи донедавног челника НАТО пакта, извесног
Столтенберга, да Украјина мора победити!
Слично је говорила шефица Европске уније, преозбиљни Борељ, као и
бројна булумента сериозних западних мудрих политичара. Рекосмо, не може
данас неозбиљан, неспособан и не дај Боже луд човек да тражи нешто у
политици. Барем не у демократском и слободном друштву!
Добар глас далеко се чује, а светао пример нађе плодно тло и у неким
мање демократским друштвима. Добро се брзо прима што је најбољи
пример малена Молдавија. Молдавија је зачас, преко ноћи испунила услове
за отварање преговора о приступању Европској унији. Оно што су титани
демократије са „Западног Балкана“ мукотрпно стицали деценијама,
Молдавија је очас постигла. Осећам се мало постиђено због свега тога.
Поред Молдавије и Грузија може остварити брзи скок у демократији,
сходно томе и да почне разговоре с Европом и НАТО пактом о пријему у обе
структуре. Зависи од резултата протеклих избора. Ако победи грузијска
опозиција на изборима, огрезла до сржи у демократији, Грузији се смеши
Европа и Нато, и врло вероватно рат с Русијом, како би заједничким снагама
„слободног света“, демократске Грузије, Украјине и Молдавије једном за
свагда назадна и недемократска Русија била поражена! Одеређена помоћ се
очекује и од хрватских специјалаца који ће обучавати украјинске војнике.
Није први пут да Хрвати ратују против Руса. Да ли ће бити и последњи пут,
време ће показати.
Србија углавном следи примере из „слободног света“. Помажемо
Украјини у оквиру наших могућности. С Израелом ширимо сарадњу и
пријатељство. Помало уздрманима француском и немачком лидеру пружамо
обе руке пријатељства, али и налазишта литијума. Поред осталог. И
последње, никако најмање важно, достојанствено се држимо пута ка Европи.
Што има смисла као крајем '44. отићи у четнике. Љубав Србије према Европи
је из дубине срца. Безгранична. Волимо их иако им нисмо дорасли. Бољи су
од нас. Наших сто вреде за једног њиховог. Историја је то доказала. Нема
везе. Требало би подићи споменик Европи на коме би биле уклесане речи
„Волимо Европу као што она воли нас“! Само, где поставити споменик?
Можда у Шапцу? У Крагујевцу већ постоји један сличан. Могло би у Новом
Саду, Краљеву, Нишу... Пуна је Србија места где су Европљани оставили
трагове хуманости и пријатељства. Може бити и да није потребно бацати
паре на споменике. Довољно је дати дозволе Европљанима и остатку
демократског света да отварају руднике по Србији. Споменици се подижу
мртвима, а после експлоатације руда рудници ће дословно постати
одговарајући споменици у Србији.
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар