ПРЕДСТАВЉАМО НОВУ КЊИГУ АФОРИЗАМА МИЛАНА ПАНТИЋА "СМИЦАЛИЦЕ"

 

Остајте овдје!

Мора неко све ово да распрода.

 

Дао сам земљу у закуп,

сад идем у најам.

 

Кад год сам професору

рекао да не знам,

одговор је био тачан.

 

Три прста - недовољно за песницу!

 

Колико је моћна

фармацеутска мафија,

то није здраво!

 

Нисмо равноправни,

њима не бране да краду.

 

Треба поранити па ухватити маглу.

 

Срби су енглески научили да говоре,

а њемачки да слушају.

 

Радимо за исте паре,

све мање нас цијене.

 

Жив човјек може да бира,

а покојник само да гласа.

 

Купим књигу, а књига купи прашину.

 

Прљаве паре је најбоље уградити у асфалт,

да се не диже прашина.

 

Лоша сатира не дотиче врх.

 

За ког год да гласамо,

изабраћемо вођу.

 

Морали смо дјецу послати у свијет,

јер на младима свијет остаје.

 

На изборима смо се дозивали памети,

али је био слаб одзив.

 

У сваком од нас чучи бунтовник,

који се сагињати неће.

 

Логично је да су у Црној Гори скупе лежаљке,

кад вам уступају оно што им је најдраже.

 

Бити на функцији није привилегија,

то је партијски задатак.

 

Испод војничког шљема ријетко ко види главу.

 

Пољопривреда би цвјетала,

кад би имао ко да намири стоку.

 

Ми смо традиционалисти,

из сваког лошег система смо задржали по нешто.

 

У нашој администрацији су уведене мјере штедње.

Ено их, штеде се!

 

Капитал је страни,

наше је само да радимо.

 

Банка троши наш новац.

А ми штедимо!

 

На здравствене књижице би требало ставити

фотографије да се види

како је пацијент изгледао прије лијечења.

 

Правила игре: Не играј се!

 

Брзо смо прешли пут

од бесплатних школа

до јевтиних диплома.

 

Шта ради глумац?

Глуми да ради!

 

Нисте добро преписали афоризам,

заборавили сте име аутора.

 

Голмани бране рукама и ногама,

а понеки и главом.

 

При лијечењу интернетом треба се чувати вируса.

 

Добро сам прошао,

нигдје нисам морао да идем.

 

Једино ме цензори разумију!

 

Ако хоћете ред, морате да станете.

 

Пишем афоризме.

Нећу дуго.

 

Све је јасно,

ништа не разумијемо!

 

Професоре, уозбиљите се!

Нисмо дјеца!

 

На избору за мис,

кандидаткиње су дале све од себе.

 

Хвали се да му је комшиница одлична,

само зато што јој је муж недовољан.

 

Одговарају ми кад ме ништа не питају.

 

Досадан је као пролив,

а боји се затвора.

 

Уђоше у кафану.

И то зову излазак.

 

Возите електромобил да се чује!

 

Питају ме шта бих поручио младима

који иду на сплавове.

Туру пића, кад не би била скупа.

 

Мени је одмор кад не морам нигдје да идем.

 

Забринут сам,

дијете ми није на телефону.

 

Син је изашао да тражи дјевојку.

Страх ме је да ће наћи какву изгубљену.

 

Све вријеме сам на телефону,

шаљем поруку дјеци.

 

У срећном браку, жена ти одговара

и кад је ништа не питаш.

 

Тражимо од дјеце да бирају друштво,

а онда се чудимо што су усамљена.

 

Одабрао: ДИБ

 

ИСПИРАЊЕ МОЗГА

Ево још једне књиге Милана Пантића о страдању

малог човека, о испирању мозга, о прекрајању свести

поштеног дела народа. Ако се заспи уз телевизор, тешко

се буди, а овај „бродски дневник“ учи нас како се броди

ка другој обали без страха и стида. Сваки народ има своје

џелате и своје жртве, само их треба на време препознати.

А сатиричари су људи који препознају превару код

красноречивих превараната, отимача и криминалаца, који

имају своје заједничко име, а то је – политичар.

Милан Пантић лагано израста у једног од водећих

писаца наше и балканске сатире. Он стаје испред хорди

лопова и лажова, који су се маскирали у душебрижнике,

спасиоце и помагаче обичног човека из народа – ојађеног

и ошамућеног.

Пантићеве „смицалице“ успешно откривају жељу

моћника да се народ превари, изигра, па чак и ојади и

уништи. Многи пре нас су говорили да сатиричари не

виде све црно, већ само оно што треба оцрнити. А писац

ових редова, наизглед мирно и безболно открива намеру

осиљених кокошара и примитиваца који све раде да би се

обогатили, а путем средстава информисања створили

лажну слику не само о себи, већ и читавог света и

друштвеног поретка.

Међу овим афоризмима пуно је сјајних и

антологијских мисли, које се читаоцу урезују у памет и

памћење, а тешко се заборављају. Ако је афоризам

„очерупани роман“, а јесте, онда таква мисао може да

буде идеја водиља и максима за памћење. Ево само

неколико таквих:

-Рјечник нам је све оскуднији. Изгубила се часна ријеч.

-Ми смо традиционалисти. Из сваког лошег система

задржали смо понешто.

-Лијепа села, лијепо одумиру.

-За прање новца користи се кеш –машина.

-Проширио сам видике, сад видим дубоку државу.

-Ни на Исток, ни на Запад, ми смо неутралисани! -

-Ако се новинари не продају, купи се редакција.

-Полиција се обрачунала са криминалцима, сад се зна

шта је чије.

-Мрље од прљавог новца бришу се папирима.

-Неки би да посте, али им недостаје храна.

-Да народ зна, не би му требале школе.

-Испрали су ми мозак, сад ми је савјест чиста.

-Докторима се треба одужити унапријед.

-Градимо путеве за будућа покољења, од кредита који ће

они враћати.

-Лоша сатира не дотиче врх.

-Празни стомаци су пуни живота.

И тако, могло би се ређати у недоглед. Има још

блиставих, вредних и ванвременских мисли. Све актуелне

власти боје се сатире и афоризма, па их игноришу и

скривају, прећуткују и занемарују. А то је велики грех и

неопростива грешка. Тек ће генерације које долазе

откривати злочине, промашаје и зле намере оних који су

били на власти. Били, покрали све и некажњено отишли.

Иза многих мисли избија филозофска мисаоност,

што им само даје додатну снагу и вредност. А циљ

афоризма је да читаоцу застане дах, да га слуди и опече

као ватра. Зато је афоризам за неке отров, а за неке лек.

Многи искрени и храбри мислиоци су у прошлим

временима страдали по затворима и казаматима, јер је

њихова реч посекла пуно моћника.

Пантићеве „Смицалице“ су књига која се носи у

џепу, или чува испод јастука да увек буде на дохват руке

савесног читаоца. И књиге деле судбину својих аутора,

бивају спаљиване, скрајнуте и уништаване. Славни Иво

Андрић је говорио да велике истине сазревају кроз

поколења, а Његош да покољења дјела суде. Зато се и

надамо да ће праве вредности наћи своје место.

И зато, ову књигу свесрдно препоручујем за

штампу.

У Бошњану, 21.8.2024.године

Радмило Мићковић

 

О НЕВРЕМЕНУ ОВОМ

(над збирком афоризама „Смицалице“ Милана

Пантића)

Времена се мијењају. Неки ће рећи на боље а

неки опет на горе. Промјене свега и свачега око нас и

у нама имале су своју јасну рефлексију и у

књижевности. Наиме, некад је мајсторство било у

опису, у данас је мајсторство у краткоћи. Јер модеран

конзумент, ако таквих још уопште има, сматра да

нема времена за читање, не само романа него и

пјесама, па и не чита или веома мало времена одваја

за читање. Тако да том и таквом хомо сапијенсу треба

сервирати нешто кратко и експлозивно, али и да, из

угла естетике, буде и магично. Ту магију ријечи,

најчешће њих неколико, треба вјешто знати

упаковати у форму која ће бити смислена и имати

поруку, а опет да буде и кратка и јасна. Ово јасна

упућено је онима који су још увијек способни да

схвате игру ријечи, а таквих је све мање.

Постоји једна књижевна форма којој је, што је

друштву горе, боље. Јер само лоше може бити

инспирација за ту озбиљно-неозбиљну форму. Зато се

сматра да смо ми Срби, ако не свјетски прваци, онда

смо сигурно у врху тог типа стваралаштва. Форма која

никад не пише о бољем, јер се о бољитку нема шта

писати. Кад осјетимо да је боље, а такав осјећај је код

нас раритет, сви ћутимо па тако и афористичари.

Кажу да највећи животни стандард имају

Скандинавци, зато код њих нема афористичара или су

бар ријетки, као што су ријетки и политичари којима

је превасходан интерес нације. Тек, да би се нешто

крстило афоризмом мора да постоји какав такав

парадокс мада је афоризам сам по себи парадокс.

Наиме, афоризам је форма која се најлакше и најтеже

схвата јер је квака у томе да најчешће није све тако

како пише. Већ напротив. А код нас има и букви и

буквалиста и не само да их има већ смо, по мишљењу

и туђем и нашем за те централа. Док је таквих, и док

су већина, афоризам неће имати ону снагу коју је

некад имао мач, иако гађа, у свом најбољем издању,

директно у главу. То значи, да кад је прави

афористичар у питању, као што је случај рецимо

Милана Пантића, онда ту нема поштеђених глава јер

све су главе исте ако су на кривом путу. Наиме,

врхунски афористичар у свом једном смисленом

окупљању, као што је примјера ради, овај назван

„Смицалице“ не запоставља никог. То даље значи да

је нашем афористичару једнако драга и политика, и

мушко женски и мушко мушки односи, и оба пола и

трећи пол, и малограђанштина и сељаклук, и религија

и посустало школство и филозофија и физичко-

хемијски процес. Ово посљедње поготово јер је

врхунски сатиричар вјечно у некаквом процесу. Био

Кафкин или не.

Пантићеве „Смицалице“ су замишљене тако да

се већ од првих афоризама може закључити да се ради

о мајстору свог заната који зна једнаким даром да

пише и у редовима, али и између редова. Покаткад,

његове афористичарске примједбе могу

буквалистима изгледати и савјетодавно, што је опет

ствар призме кроз коју се гледа („Прљаве паре је

најбоље уградити у асфалт, да се не диже прашина.“)

У његовим афоризмима има и хумора, али и горчине,

тврдњи али и закључка („И у блискоисточном рату

побиједиће далеки запад“). Због овог и сличних

афоризама афористичари се покаткад могу

посматрати као модерни нострадамуси чија се мрачна

предвиђања нажалост обестињују. Наравно у

Пантићевим афоризмима, као и афоризмнима наших

других водећих мајстора парадокса, има понајвише

интилигенције. Интилегенција је основни предуслов

да би неко био врхунски афористичар. Ово из разлога

што треба примјетити неку девијацију прије осталих,

и треба је у коријену сасјећи. Ако ничим другим онда

бар ријечима. То значи да афористичар треба да буде

испред свог времена. Бити испред свог времена значи

суочити се са опасностима јер онај који је испред свог

времена обично је трн у оку онима који су иза свога

времена, што може имати, како примјећује наш аутор

и посљедице („Ако сте испред свог времена, прерано

ће вас пензионисати). С друге стране, бити испред

свог времена и то јасно показивати ријечима

представља и свпојеврсну борбу са вјетрењачама.

Афористичари ту борбу воде ријечима јер другог

оружја немају. Да би ријечи биле борба мора у тим

Дон Кихотима ријечи да постоји онај интелектулани

предзнак који је стечен. Не ради се ту о оној

вјештачкој интилегенцији за коју наш аутор каже да

нема школских другова. Већ је то она наша инатска и

врцава интилегенција чији уплив у ријечи далеко

надмашује буквално прочитано.

Милан Пантић је у својим „смицалицама“

ријешен да „напада“ похлепу и људску глупост и чини

то на широком простору. Јер као што људска глупост

нема граница тако и афористичар није омеђен

простором. Када се појави недостатак негативности

код нас, што је појава у рангу појаве Халејеве комете,

онда је добра и каква негативност у околини. Ту

негативност далековидно Пантићево око, које

најчешће погледише прво с једне па онда с друге

стране криве Дрине, лако уочи и у комшилуку који је

некад било и наш дом, па кад је замијети онда каткад

ласерски, а каткад снајперски, погоди у сриду. Тако

он, примјера ради, проблем скуппог плаћања плажног

излежавања у најпознатијој лежачкој држави подводи

под логику („Логично је да су у Црној Гори скупе

лежаљке, кад вам уступају оно што им је најдраже“).

До оваквих и сличних смицалица Пантић није дошао

преко ноћи. Да би се изградио препознатљив

афористичарски стил треба да прохује године који се

стичу знањем а и мудрошћу која обично далази у

каснијим фазама живота. Зато ће наш аутор рећи:

„Припадам генерацији старијих, које убрајају у млађе

афористичаре.“ То значи да су наши најквалитетнији

афористичари ушли у године када се чешће посјећује

докторска ординација него кафана. Зато Пантић пише

да се: „Докторима треба одужити унапријед“, ако

добро желите себи.

Издвојићемо на крају овог кратког приказа још

неколицину веома успјешних афоризама из више

углова занимљивих „Смисалица“ („На здравствене

књижице би требало ставити фотографије да се види

како је пацијент изгледао прије лијечења“; „Оћелавио

сам слушајући Битсе“, „Ни сузу нисам пустио за њим,

само мало пљувачке“; „Имате потпуну слободу

кретања, што се може видјети на снимцима наших

надзорних камера“ Побјегао сам од комшије из села,

а он дошао за мном у град“ „Тражимо од дјеце да

бирају друштво, а онда се чудимо што су усамљена“).

Наравно будући читоци ће у овој збирци пронаћи неке

друге своје фаворите, јер је збирка компактна и у њој

нема оног веома честог пада квалитета, када су што

идете према крају афоризми све мање успјешни.

Посебан спецификум ове збирке су и поглавља

којих има шест и која су названа по афоризмима: (1)

Стао бих у колону за продужење врсте; (2) Лоша

сатира не дотиче врх; (3) Папир брише све; (4) Живот

је оно док чекамо да прође; (5) Од духоклонућа се

штитимо смјехотресом и (6) Критикујемо дјецу, а она

ништа нису радила.

Закључимо на крају, топло препоручујући ову

збирку афоризама за штампу, да „Смицалице“

Милана Пантића завређује пажњу и с оне и са ове

стране Дрине, пажњу коју овај аутор без обзира на

свој изузетно квалитетан афористичарски опус није

до сада имао, или је бар није имао сходно свом

таленту. Наравно коначан суд ће дати читаоци из

свих дијелова бивше нам државе, па и много шире, јер

жигосање глупости, која нема граница, ни

ентитетских ни државних, код већине грађана, а то су

они који су све своје стекли истински поштеним

радом, увијек има прођу.

Као што ће ова збирка афоризама код читалаца

имати прођу.

Сатиричар Миладин Берић,

Бања Лука, на Усјечење 2024. године

 

 

 

О ПИСЦУ

Рођен 1963. год. у

Локању, општина Зворник.

Гимназију завршио у

Бијељини, а електротехнички

факултет у Тузли. Са дужим

прекидима, више од 45

година се бави писањем

афоризама. Сарађивао са

бројним листовима, а прве хонораре зарадио у првим

бројевима „Семберских новина“.

Збирка афоризама, претежно ратних, „Знам за

јадац“ изашла је 1994. године. „Ситно самљевено“ је

збирка афоризама објављена 2021. године, а „Сметнуто са

ума“ годину дана касније. Исте године је приредио и

издао „Књигу мојих пријатеља“, гдје је своје афоризме

објавило 53 афористичара из региона. Већ 2023. године су

му изашле збирке афоризама „На крај памети“ и „С врха

језика“. Књигом „Ма шта рече“ (2024.) је завршио циклус

од четири књиге дневника афористичара. Био је уредник

више листова и часописа, ратног листа „Дрински“,

зворничког „Српског гласа“, „Зворничких новина“...

Професионално се бавећи новинарством, више од

деценију, сарађивао је са „Вечерњим новостима“,

„Ревијом 92“, „Панорамом“ и другим листовима.

Одскора објављује афоризме у „Јежу“,

“Политици“, “Новостима“, „Илустрованој политици“,

“Енигматици“, „Разбибризи“, „Сатираскопу“,

„Балканиуму“, „Етни“, „Концепту“, „Ух!Аха“,

 „Аполону“, „Српској вили“, „Суштини поетике“,

„Књижевном прегледу“, „Српском телеграфу“ и другим

листовима, као и на сајтовима: “Шипак“, „Сатиргора“,

„Конкретно“, „Словословље“, „Показивач“, “Оксиморон“,

„Неказано“, „Књижевна радионица Кордун“, „АС.инфо“

„Звоно.медиа“ и другим.

Учествовао је на „Сатира фесту“ 2022. године.

Заступљен је у антологијама Витомира Теофиловића

„Враг и шала“ (пола столећа српског афоризма),

антологији Драгана Огњановића „Године заплета“ (од

пада Берлинског до пада српског зида), „Зборнику хумора

и сатире“ Књижевне радионице Балкан, као и

многобројним „Алминим“ годишњацима Ђорђа

Оташевића.

Његови афоризми су се нашли у зборницима

српских и хрватских афористичара “Ружичасти црњак“ и

„Најљепше мисли о љубави“, које је приредио Златко

Томић, као и зборнику Иве Мире Андрића „Ријечи на

дјелу“. Заступљен је у македонском зборнику „Групни

афористички портрет“ (2024.) године.

Добио је другу награду за афоризам на конкурсу

„Банатско перо“ 2021. године у Житишту, а трећу на

конкурсу за афоризам на фестивалу сатире у Затону 2023.

године, као и похвале на конкурсима у Мркоњић Граду и

Житковцу 2024. године. Афоризми су му превођени на

руски, словачки, бугарски и македонски језик. Његови

афоризми и кратке приче су се нашли у више зборника, а

неки су и посебно похваљивани.

 

 

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК