Лет изнад кукавичјег Флеша
Закорачио сам у сумрак, на травнати тепих брежуљка
који се уздизао изнад града. Цртајући
изнова круг по утабаним стазама анксиозности, осетио сам да се моје срце линкује
са савршеним синхром далеких звезда, не марећи за немир који најављује свемир. Знао
сам да нисам мислио на то, иако сам наслутио, да имамо још само пар година за нас.
Тамо где сам одувек стизао било је изнутра, а не тамо, нека Америка. Њен глас, који
сам јасно чуо, ма колико ми душа галамила, непогрешиво ме је водио. Рекла ми је,
да смо она и он и он и ја, иако већ дуго на граници, деца истог светилишта у коме
се слави безусловна љубав, и да је то једина кућа у којој вреди боравити! Е, моја
КВ... шта ли ти се спрема испод небеског трема?
Није прошло много времена пре него што смо отворили
нове странице књиге судбине. Године пуне заплета бурно су најавиле свој долазак,
додељујући пацијентима унапред постављене дијагнозе. Лудачке кошуље су, по протоколу
месних заједница и омбудсмана за малограђанска питања, свима тесно скројене.
Али да не мрачим превише пре самог смака света,
који су белосветски хохштаплери и плаћеници давно испланирали. Перфидно су
сковали план да потпуно униште трагове древне винчанске културе, како би ефикасније
регулисали имовинско-правне односе на Дедињу и моћном пашалуку од кога је цео свет
стрепео.
Због своје емотивне незрелости, нисам био свестан
да присуствујем историјским догађајима. Тек када су радници, ангажовани на гасификацији
семафора, из добро скривеног бункера ископали тефтер са мојим сведочењима, намењеним
историјском архиву Броја 1 и саборцима из Тајне
групе ТНТ, сазнао сам целу истину.
***
Елем, тих година када је лудост пратила младост,
након грознице суботње вечери свитала би недеља, а мамурлук се обично лечио лаганом
шетњом Омладинском улицом и кулирањем у омиљеним кафићима. Моје друштво било је
ближе Амадином клану, па је улаз у локал био боље чуван од познатог кукавичјег гнезда
у улици Љутице Богдана. Кафић Флеш био
је неизоставна успутна станица, где бисмо се калемили на околне липе и меркали девојке,
потајно се надајући блиским сусретима са супротним полом.
А онда је неподношљиву лакоћу нашег постојања
прекинуо инцидент, чији је виновник била старија жена која се нашла испред Флеша. Прекинуо сам разговор с ортацима,
а сви смо усмерили пажњу на тај, ничим изазван догађај.
—Како вас није срамота да овде блејите по цео
дан? Каква сте ви то омладина?! —викала је жена хистерично.
— Да вас само председник види тако доконе! Пушку
у руке да узмете, а не цигарете и пиво да грлите! Зар не видите да би да нас сатру, а ви седите мртви 'ладни?
На Тргу Републике сте ономад били храбри кад сте хтели да рушите власт, кукавице
једне!
— Не може то тако... не дам Слобу, макар цркла!
Гости кафића покушавали су да смире напраситу
жену, али узалуд. Дочекала је сабах са шејтаном, па се у подне сагињати неће. Након
краће препирке, појавио се Француз, газда локала, да види ко му малтретира госте.
Био је помало изненађен што је хаос правила жена у зрелим годинама и прилично увређен
због њеног понашања.
— Аман, госпођо! Продужите даље заједно са Здравком
Чолићем, а ми ћемо рачунати на вас ако
окупатор покуца на шанк.
— Е, па нећу! Из ината! Нисам ја никаква госпођа,
другарица сам за друге, па ти нисам практично ништа. Стојаћу овде поносно и галамити
све док ми не окачиш Слобину слику на ограду кафића!
Револтирано је вриштала, репујући култни евергрин
СЛОБО, СЛОБОДО!
— Слушај ме, добро! — реаговао је Француз,
видно изнервиран.
— Ово је слободна територија, а не ливада
на Ушћу! Не качим ничије слике у локалу, осим ремек-дела уметника Зорана Китића!
Ако ти нешто није јасно, продужи до часовничара Радуловића да ти синхронизује зупчанике
у глави и навије сат за касно буђење. Капираш?
Жена се није дала лако уразумити и наставила
је још гласније да митингује. Француз је
журним кораком отишао низ улицу, а станари околних зграда, узнемирени галамом, пријавили
су догађај СУП-у, чија је патрола убрзо стигла, заједно са екипом из Хитне помоћи.
Након рутинске провере идентитета, замолили су је да се смири и настави својим путем,
јер ће у супротном морати да је приведу. Жена је тек тада добила напад и започела
нову свађу.
— Мене нико не сме да бије, јел' вам јасно?
Хоћу, бре, да ми окаче Слобину слику на капију, а онда мирна Бачка, Банат и Срем!
Само хоћу да га пољубим и одем одавде
Припадници СУП-а нашли су се у небраном пендреку.
Где да хапсе председникову обожаватељку због отвореног исказа љубави према његовој
култној личности? Једино ако би његова супруга Мира била увређена и љубоморна, имали
би оправдање за интервенцију.
Остало им је само да врућ чипс пребаце екипи
из Хитне помоћи да је прегледа и утврди да ли је душевно поремећена. Али, ту се
јавио озбиљан проблем: па где још и да је прогласе лудом! Неуропсихијатар Аца Слепац
би прогледао на очи са таквим пацијентом, али ко би ризиковао да је смести у
душевну болницу због љубави према вољеном председнику.
Срећом, Француз је прекинуо непријатну
ситуацију тако што се неочекивано појавио, баш онако како је и нестао, носећи у
руци урамљену слику. Окачио ју је на капију кафића и обратио се кризном штабу:
— Ево, нека Слоба виси на капији! Да га
љуби и гледа — али нека што пре оде и пусти ме да радим!
— Како то мислиш, да виси? Шта причаш, човече?
– запенила је жена још више.
— Лепо сам вам рекла да овај олош у кафићу мрзи
Слободана, а газда хоће још и да га обеси! Апсите их све редом док су још пијани
на гомили!
— Нећемо ми никога да приводимо, јер нема основа
за то. А ви, госпођо, идите својој кући да не правимо више циркус овде.
Незадовољна реакцијом чувара реда, жена страсно пољуби Слобину слику
и отрча низ улицу, псујући све редом.
***
Коначно, полицијска патрола одобрила је да кафић
Флеш може наставити са нормалним радом, док је докторка из Хитне помоћи затражила
консултације.
— Знате, и даље постоји велики проблем који
морамо решити!
— Шта је сад у питању? Госпођа је отишла и ситуација
је под контролом — зачудио се вођа патроле.
— Варате се! Зар нисте приметили Дон
Кикота, наслоњеног на липу? Цео догађај је пажљиво испратио, а као темпирана је
бомба. Он је подвојена личност којој више ниједна терапија не помаже, а уз то пати
и од месијанског комплекса. Још само да уобрази да је председник — тражиће да се
свуда по граду каче његове слике, поучен овим немилим догађајем. То није добро
ни за вас, ни за нас, нити за државу. Народ ће насести на његов дијаболични шарм
и хтети да га целива као свеца. Морамо то сасећи у његовом кикоту, разумете?
— У реду, докторко, не брините се… наше методе
су врло убедљиве.
Патрола се брзим кораком упутила ка мени, а
алфа мурјак ми се обратио претећим гласом:
— Слушај ме, добро, Дон Кикоте... и све твоје
личности да чују: да ниси до следеће инкарнације писнуо о овоме, иначе ћемо на
првој моравској сепарацији отворити Голи оток специјално за тебе! До краја
живота ћеш пребирати по шљунку ларве за пецање мрене.
— Разумем! Мада ме је мој адвокат, Сир Оливер,
посаветовао да, ако је моје ћутање вредно злата, затражим од вас плаћање у натури.
Мрзи ме да чекам да ми новац легне са Кипра, а и PayPal ме нешто зафркава.
— Буди прецизнији, шта конкретно тражиш?
— Ништа посебно! Само трактор шљунка да направим
пусто острво насред Ибра и да се испорука изврши на некој удаљеној локацији са што
мање сведока. Негде на Ибарској магистрали, рецимо.
— Договорено! Одмах ћемо контактирати фантомску
фирму Државни Бизнис и кумови да што
пре реализујемо дил. Они су иначе веома ефикасни по том питању и не остављају трагове,
па мирно спавај. А сада, нестани са места инцидента да те не видимо ускоро у читуљи.
***
Опростио сам се од вољене липе и кренуо ка градском
парку, где је свакодневно боравио локални мудрац Кики, да се посаветујем с њим.
Дочекао ме је, као и увек, широким осмехом.
— Шта си се смрк'о, анђеле мој? Да поделимо
флашу Цар Лазара, а Милица је само за
мене... не љутиш се?
— Ма какви, друже мој! – отпио сам гутљај
вина и испричао му цео случај.
Пун непоправљивог оптимизма, рекао ми је:
— Немој, брате, да се секираш! Хајде са мном
на Гоч, у хајдуке. Нећу ти замерити ако мораш да останеш уз стару мајку, ионако
сам данас имао јасну визију док сам медитирао уз нови хит групе Атила. Песмом ми је најављена светла будућност
у којој ће бити више разумевања за лузере као што смо ми.
— Шта ти се, Кики, јавило? Јеси ли трљао прстен
као Љубиша Трговчевић, или ти те силне минђуше на увету функционишу као радио-пријемник
фреквенција из паралелног универзума?
— Видео сам кршног Индијанца како на своја плећа
преузима сву нашу муку и отвара нам пут у слободу. Нешто габаритно је носио у рукама, али
ми се филм прекинуо, па нисам сигуран о чему је реч. Вреди да стрпљиво сачекамо
његов долазак. До тада, памет у главе чупаве!
— Тај филм сам одавно гледао — Лет изнад кукавичјег гнезда ме је
излудео још док сам био нормалан. Искрено, симпатичнији ми је луди Џек Николсон
од мутавог Индијанца.
— Анђеле мој, битке добијају храбри, а ратове
мудри! Да ти не би спржили мозак као Џеку, кикоћи се животу као највећа дворска
луда, а Велики Маниту ће ионако послати изасланика у неку од следећих епизода Лунов
Магнус Стрипа.
После Кикијевих пророчких речи, ћутали смо
неко време. Потом смо провереним методама неуролингвистичког програмирања започели
процес припреме тела и духа за догађаје које је будућност наменила само
одабранима.
***
Године су брзо прошле, а дани још и некако.
Мудрац Кики преселио се у Вечна ловишта,
док Слобин лик, попут слике Доријана Греја, и даље тврдоглаво виси окачен на капији
наше колективне подсвести, одбијајући да прими нова лица у двориште будућности.
Из ината сам направио острвце насред Ибра и
тотално се изоловао од суморне свакодневице Зомбиленда. Обећани трактор шљунка никада
нисам добио, док су други, у међувремену, вајдили камионе и авионе захваљујући минулом
раду у приватној фирми Државни Бизнис и кумови,
инвестирајући тако у будућност својих праунука.
Једног дана, док је сиџа неумољиво пржила мој
мозак попут Џековог, претећи да
пробуди духове из подсвести, као да сам угледао дугокосу прилику како незграпним
корацима промиче поред мене. Одложио сам свој штап за пецање и пришао незнанцу.
— Одакле си ми познат, брате? – упитао сам га
изненађено.
— Знаш ти добро ко сам ја! Имамо заједничког
пријатеља који ме је послао да обавим важан задатак. Реци ми где се налази Мирина
чесма?
— Испред носа ти је, само се попни уз
бетонске степенице! Вели струка да вода није за пиће, али је употребљива за прање
руку. Без сапуна, молим, да не загадиш Ибар и потрујеш ми рибе.
— Нисам овде дошао да утолим жеђ; моја мисија
је сасвим другачије природе. Ишчупаћу чесму из извора и понећу је са собом. Имаш
ли нешто против?
— Никако! Живо ме занима шта ћеш са њом да
урадиш? Нећеш, ваљда, да направиш ексцес као у филму по коме те и памтим?
— Да ти објасним... чесма није као друге,
јер поседује магијску моћ. У њој је заробљен дух жене која је храбро пркосила душманима
по цену свог живота. Од данас је моја амајлија, коју ћу окачити око врата и покуцати
на многа врата. Ко не буде чуо њен жубор, слушаће бујицу!
— Разумем те, одлично! Иди својим путем,
поглавице и поздрави Џека ако га негде будеш видео. Верујем да његова намучена душа
слободно лута друмовима небеским.
— Хоћу, наравно, и мени је изузетно драг. Знаш да сам једно време лежао
у стационару и још увек трпим последице по психу, па ми реци... који је данас датум?
Имам осећај као да сам ово јуче требао
да урадим, али ето. Ма, никад није касно!
Данас је 6. октобар! — промрмљао сам у себи, док сам са пуно емпатије
нанизао љигавог прапретка на немилосрдно оштру удицу.
Дон Кикот
0 коментара:
Постави коментар