РЕЦЕНЗЕНТИ О КЊИЗИ "ЗАВОЂЕЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ" ПЕКА ЛАЛИЧИЋА

 

 

 

 

СТВАРАЛАЧКА САРАДЊА СА ЧИТАОЦИМА

Пеко Лаличић: „Завођење демократије“

 

Афоризам је вера да увек има наде за излазак из процеса тескоба и невоља. Очи афористичара, посебно оног мисаоног, виде даље од просте очигледности. Афористичари се некад, у сатиричном афоризму излете пре времена, али неки и доскоче црту. Боље би било да за то није било разлога. Но, ти разлози су и изазвали појаву сатирично-пародијског афоризма који, уз мисани афоризам пише и Пеко Лаличић.¹ Његова нова књига„Завођење демократије“,² доноси нове афоризме, епиграме и сатиричне песме. Она  је писац друштвене атмосфхере, који не пише ништа унапред, не машта, његова матрица се догађа као појава.

Искушења која происходе из мисаоног сукоба са лошим појавама остављају Лаличића “насамо са властитим напором да нешто осмисли, изрекне, протумачи.”³ Он прочишћеним  изразом обликује свој став, према овом или оном, без патетике или мржње, његове интонације имају јасан принцип жеље да опаскама и коментарима буде јасан, али не нимало засмејавајући. Иза изреченог се само наставља промислица као стваралачки конструктивна сарадња са читаоцима који осећају ту једноставну тврдњу о људској цени: “Јефтини људи нас нас скупо коштају”. Ова сентенце се ослања на опаску овог писца да смо ми “разуман народ. Сви се у све разумемо”. Није нам ова тврдња на позорност бистрине, више је петљање оних и у оно у шта се не разумемо. Можда је писац у овој опаски био преоштар али очито је да је у трагању за прочишћенијим изразом подлегао обухвату општости у којој се свак може лако преиспитати. То му је, дакле, био циљ и код неких каснијих мисли које би могли оспоравати измицањем појединаца из тог круга. Ипак, писац има добар разлог, по његовом мишљењу да се држи “своје тарабе” верујући да му се она неће срушити, док преко ње води дијалог било са појединцем, било са масом.  Просто ништа не би да прећути, више нема длаку на језику јер: “На нос му је изашло све за шта га је болело уво.

Његова афоризница има своје области од политике до реалног живота. Обраћања онима који промишљају о српској муци, нестанка, прво кроз наметнуте ратове, потом епидемије и белу кугу, пошасти које се у једном тренутку уједине од милитантних до биолошких узрока, имају јасан Лаличићев закључак. Да би као народ опстали “сваки нормалан Србин мора да зна: Србина Само Секс Спашава.” Обнова је то народа, потом обнова духа и старе мудрости живота који не поништава већ узвишује сам људски живот. А онда следи критичка опаска: “Пронашао сам жену свог живота. Оушевљавају је мале ствари.” Ради се о упадици у бесмисао да се генерације које имају задатак обнове потомства удаљују полно, све друго им је прече, например, мобилни, пас, кафић, самопровод или једнополност контаката. Није ли то неки облик Фукове “хипотезе о пригушивању” емоција које последично одумиру. Наставимо ли тако изгубићемо и лажне пријатеље попут пса, кога појединци водају, искључујући емоције према својим старима, према вољеној особи, према околини: “Пас више није човеков најбољи пријатељ. Човек се определио за мобилни. Озбиљне су ово мисли у својој једноставности поруке Пека Лаличића. И ево још једне

драгоцене мисли овог писца која долази као одговор онима да је “брак смарање”, како то они неправилно кажу. Лаличић  о  браку као медију живота у коме се итекакао комуницира, и дијалошки и монолошки, каже:

 “Брак без звоцања је као радио без звучника.” Зато, ступањем у брак некада се прво куповао радио, који се слушао прво удвоје, потом се тај број породично умножавао, и  градио хармонију слоге. Наш народ итекако има богату баштину мудрости на коју треба да буде поносан. Подсећања на све то нам импонују. Ипак, не смемо бити задовољни неконтролисаним “извозом памети”. Јер када памет схвати да нам до ње није стало и она се природно од нас одроди: “Некада смо извозили памет. Сада нас она напушта.” Ако је то “завођење демократије” ја се онда придружујем онима који се одричу такве демократије. Вратите нам нашу демократију лепо је у њој и док љубимо свог трпислава. Афористичар се у том смислу бори за своју реч у стању немоћи да сам нешто учини, али верује у оно Вуково предање, “ако свак учини онолико колико може, овај народ неће пропасти”. Но, разочараност у свет земни је широка: “До јуче мутави дођоше до изражаја. Од њих никако до речи.” Неки подваљује, лажу, краду, пуцају и убијају,  као да на рамену носе медвеђу главу. Други мисле, брину о немоћнима, упорно граде и стварају. “Глава нас коштају они који их немају.” Та планетарна подељеност се прелива и на микро план, и људи се дволиче и сукобљавају.  Лаличић говори све ово упорно јер је, очито, тешко доћи до унутрашње ранотеже, а земља, или земље, се “искрећу”, природа хоће да збаци са себе сав живи незахвални свет. Капи памети прете да пресуше јер: “Уврнути све заврну.”

Наша национална несрећа јесте подељеност која се одржавила кроз време, што кроз преверавања, што кроз ратове, што кроз отимања уз помоћ неких који имају своје “интересе” нагона рата, просто добили смо државице и народе сукоба. Као да је крв и ДНК непознаница и невидница. Но, тамо му је то, а последице тога су: “То што (…) удара луд на збуњеног доказ је само да смо сви исти народ.” Али и ако то не разумемо, разумећемо истост мука, проблема, последица… који се понављају кроз историју: “Историја се понавља. Понављачи су крвожедници.” Нажалост, Лаличић није оптимиста и ако је афоризам форма наде, форма оптимизма: “Не љути се човече. Поигравање тобом је тек почело.“ Моћници све те игре усавршавају, не заборављају да ће се коначна игра завршити на сопственом терену. И чему онда лига зла?!

Због тог питања које из свега происходи, вероватано, већи део афоризма Пеко Лаличић је писао као сатиричну варијанту, као да је посланик у опозицији, опозицији свега па и политике. То је његов избор из повремених реаговања која смењују догађаји и неки буду неважни у другом времену, док мисаони афоризам, као сентенциозна порука, тражи место у свевремљу. Зато, “Памет у главу. Можда слама затреба неком.”

Лаличић ништа не схвата трагично, и даље остаје оптимиста. Ако се човек не дозове себи, дозваће се криза собом сама, И њој ће досадити како то он каже у једном епиграм:

 

Знам у чему је спас:
Кад криза види какви смо,
побећи ће до нас.

 

А поента Лаличићевог доприноса  борби против расејања, некад и погрешног погледа преко плота, мислећи да је туђе увек боље, је у филозофској песми “Мора се нечему”. По њему дође тренутак кад човек схвати:

Нема ме Тамо,
нисам ни Овде.
………………………….
Тамо тамом свиђе,
Овде свици брзо гасну.

Тамо нећу.
Опстајућу овде.

 

Опстајање је лична демократија, и она често и не мари за декларативним демократијама које дефинишу велики, обично они који би требало људски да ћуте. Била не повратила се, повратила се не било је. А живот тече, афористичари се упуштају у полемику око његовог оспоравања и усмеравања.  “Демократи” не одустају у свом кружењу, али ни афористичари нису лак саговорник. Није то ни Лаличић, чији су токови књижевног стварања дуго времена у првом плану скретања пажње на себе.

 

 У Субјелграду,                                 Милијан Деспотовић

4. oктобра 2020.                                                

_______________

 

  1) Пеко Лаличић (Гусиње, 1944), пише поезију, прозу, романе, афоризме, бави се књижевном критиком. Објавио петнаест  књига. Живи и ствара у Мајданпеку.

    2) Пеко Лаличић: „Завођење демократије“, Свен, Ниш  2020. 

    3) Михајло Пантић: “Александријски синдром”, Просвета, Београд, 1987, стр. 17.

 

 

 

 

 

 

 

 

СУТРА НАМ ДОЛАЗИ ДАНАС

 

Кад је праотац афоризма, Децим Јуније Јувенал, у доба тада најсвирепијих владара стварао сатиру морао је да се крије да не би завршио онако како нико не би хтео да заврши. А знано је да је Јувенал био сатиричар који је своју мудрост и знање преточио у поруку: "Писац је увек у сенци дела, а никад обрнуто – дело у сенци писца".

На нашу и срећу читалачке публике наш Пеко Лаличић не мора да крије своје погледе на свет и све око нас, већ својим бритким пером обележава територију и време које обрађује на њему својствен начин. А нема ни потребе да се плаши онога што пише, ни да то сакрива, јер је његов стваралачки опус тако велики и свеобухватан да његово име у свету сатире са поносом може да носи, јер је створио препознатљиви стил писања који указује да се ради о врсном писцу и расном сатиричару који ће тек у наредном периоду испољити свој квалитет, који га сврстава у најбоље ауторе Балкана. Јер је општепознато да су сатиричари све бољи и бољи колико су старији.

Његов критички дух, моћ дубоке опсервације, добро познавање књижевних могућности и пре свега његов  луцидни дух који се вешто испољава у сваком афоризму који изнедри, дају му за право да на наш свет гледа очима видовњака, а не пророка. Иако, некада, у својим књижевним композицијама делује пророчки, ипак би оне требале да буду и јавна опомена за све нас.

 

После формирања владе уместо химне

требала би да иде димна завеса.

 

И како се не питати:.Предосећа ли он да ће и ово "формирање владе" бити опет корак у празно и да ће носиоци власти још једном разочарати своје бираче и доћи у сукоб са потребама лојалних грађана?

Пажљивом читаоцу веома брзо бива јасно да Пеко Лаличић бескомпромисно улази у бој против свега што нас води у суноврат, стоји као барикада испред провалије и као народни чувар опомиње и указује на последице које нас могу сустићи, али никако и мимоићи. Он делује као врсни познавалац свега онога што иритира и разочарава: ирацинална власт, преварени грађани, криминал са метастазама, људска похлепа, рушилачки нагон неспособних владара, гладна будућност земље, лажни патриоти, лопови народне будућности... и још пуно тога што поносити људски дух не може да прихвати.

Побуњеничком енергијом коју поседује, уочљивом мудрошћу којом га је Бог даривао и стваралачким ентузијазмом, Лаличић годинама уназад ствара кратке бисере које нуди читалачкој публици широм своје земље и њеног окружења.

 

Ко год је залутао у политику,

пронашао је прави пут.

 

Врсни писац не може а да не створи оно што  треба да буде водиља свима, па нама који  стварамо у најтежем књижевном роду – сатири. Његов дух као да вапи за истинском слободом људи које он поштује и уважава. А крилатица "пронашао је прави пут" је само његово надахнуто сагледавање стварности коју нам руше они које смо сами створили. А то што смо створили толико ојача да је напросто немогуће савладати га и утерати на прави пут. Јер, Он и Они су

"пронашли прави пут".

Није наш аутор критичар само оних који су испред нас. Снага којом крчи пут истини ломи и његове саборце- истомишљенике и оне који су се на мала врата увукли у дом грешника, па користе мало по мало, благодети које даје наша ломљива стварност. Он оштро критикује своје: оне коју су равнодушни пред оним што им се дешава испред носа, који прихватају лаж као истину и избегавају борбу са лажима да би одбранили истину. Јер такви некада подржавање лажи виде као једини пут ка сопственој срећи. А колективитет духа је само маска за остваривање својих циљева, као по оној: "Ко успе-успе, без обзира на средства која користи", иако им је јасно да ће им то једнога дана доћи главе. Ако је то глава, у правом смислу речи!

 

У Србији је све без везе, а ништа без ње.

 

На нос ми је изашло све за шта ме је болело уво.

 

Пеко Лаличић је савремени аутор и сведок свега онога што је унаказило живот свих постојећих носталгичара за срећом и радошћу живљења. Као добар познавалац политике и друштва брзо открива канцерозно ткиво које разара организам друштва у целини. Али, сатира не даје средства за борбу против тога, нити има моћ да спречи трулеж који надолази, осим да преко својих најбољих и најснажнијих гласноговорника упути јасну и гласну поруку, ко су и где су наши изабраници који нас воде у суноврат.

 

Да није избора за органе власти,

не бисмо знали ко су најгори међу нама.

 

Данас је врло тешко направити квалитетну градацију

мисли и порука које избијају из можданих вијуга сатиричара који убитачно ударају по негативностима које нас окружују. Но ипак, све је већи број сатиричара који су схватили да је сатира оружје достојно да се одбране поштени и вредни творци свега подношљивог, ако не може и лепог. Поруке које обликују на философски и хуморно-сатирични начин су моћна снага која има за циљ да освести људе који верују у боље сутра.

Пеко не дậ мира таквима. Годинама уназад их бомбардује својим порукама које плене финоћом мисли, композицијом речи и снагом која избија из њих.

Ако је афоризам композиција од филозофских мисли и авангардне поезије, то је на најбољи начин видљиво и код сијасет сатиричних песама у опусу Пека Лаличића. Иако су сатиричне песме ретке творевине малог броја аутора који се њима баве, ипак имају снагу коју испољавају да би променили ток ствари. Лаличићева песничка душа се бори афоризмима; његова сатирична жаока се опија песмом која га носи у висине међу најбоље творце дела посвећених нашој стварности.

 

ДАЛЕКО ИМ КУЋА

 

Немила времена

за милост молим

да нас спасу

доброћудног Запада

и намењену нам срећу

подаре ђаволу.

 

Далеко им лепа кућа!

 

Пеко Лаличић влада материјом коју ствара. Он је творац који буди  оно лепо у нама. Оно што  чека боље дане за боље сутра. А код Пека то сутра је то што данас ствара, што нам нуди у својим афористичко- песничким минијатурама. Његово сутра је дошло данас, а време које чекамо донеће нам борци попут нашег аутора, Пека Лаличића.

 

Скопје, јуна 2020.                                       Васил Толевски

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК