МИОДРАГ ЛАЗАРЕВИЋ - КРЕДИТИ

КРЕДИТИ

Иван и Миле, другари још из школских дана, седели су у „свом“ кафићу. Недавно су „открили“ овај пријатан простор где долазе и они који су давно прешли лето тридесето. Тиха поп и рокенрол музика, без галаме гостију, омогућава рзговор уз неколико врста кафа спремљених на традиционалан начин, сервираних са џезвом, филџанима и ратлуком у металној посуди с поклопцем. Неко од присутних рече да је ово више од кафе.

Иван и Миле, као добри познаваоци прилика у свету (Америка), Европи (Русија и Украјина), ипак су највећи део разговора посветили последњим догађајима у нашој земљи. Већ је и пети месец почео и, ево, не престаје, не назире се крај протестима и блокадама широм земље. Почели су студенти којима су се придружили грађани, радници, пољопривредници с тракторима, потиштена интелигенција, пензионери и др.

Иван је приметио да се Миле замислио, па га упита:

-Шта ти је, где си то отишао?

Миле отпи гутљај кафе па, и даље замишљен, одговори.

-Ма, мене нешто друго копка! Интересује ме ова ствар око повољних кредита за станове...

-Их, бре, Миле, ти не пратиш пажљиво вести! Ти кредити су за студенте и младе људе, стручњаке, да не буду на улици и да не иду у друге земље да раде.

-Зашто и ја не бих могао да конкуришем? Нисам толико стар, запослен сам, остало ми је још пет испита на Економском факултету... Тикет, пардон, индекс ми је још у игри.

-Неће они вечитим студентима да дају те кредите, а ти већ имаш стан.

-Да, али у њему живимо нас петоро. Уосталом, ја бих касније тај стан уступио својој деци, будућим студентима.

Сад се Иван замисли, па рече:

-Можда та твоја замисао и прође, јер изгледа да су ови студенти сви стамбено обезбеђени, нису баш заинтересовани за те кредите, па би зато могли и ми да дођемо на ред за јефтине станове.

-Па ти, Иване, немаш право, ти си на време дипломирао! Ко ти је крив!- закључи Миле.

Миодраг Лазаревић