EKOLOŠKE MUKE
Ja ovako živeti neću,
teško je živeti u smeću.
U plućima mi aditivi i pesticidi,
od smoga mi koža bridi.
Čak i na okolna brda,
pravi deponiju neka smrda.
Ekologa svi dobro znaju,
najlepše bajke priča u kraju.
Zaboravio je rodni kraj,
čistu livadu, reku i gaj.
Nema čoveka odgovorna i zrela,
da ne zagađuje gradove i sela.
DEPONIJA RASTE
Sunce silazi kradom,
nad zagađenim gradom.
Zagađujemo na sve strane,
pali smo na niske grane.
Gde su borove šume,
životom pune?
Deponija stalno raste,
o povratku ne razmišljaju laste.
Čekam cvetove lipe da se dese,
da mi vetar miris donese.
Rode raširiše krila bela,
pa napustiše gradove i sela.
Pakuju se i ptice male,
one će najviše da mi fale.
Ptice se više ne mogu čuti,
to me najviše ljuti.
Stvarno nemamo sreće,
sve ćemo pretvoriti u smeće.
Dok sve ovo pišem,
gušim se, ne mogu da dišem.
TEŠKO SE DIŠE
U gradu ljudi pate,
u zavičaj bi da se vrate.
Svako dana se muče,
ne traje to od juče.
Nikome nije jasno,
da li je za sve kasno?
Smeća je sve više,
teško se diše.
Da li neko oseća krivice,
što od smoga umiru ptice?
Niko ne razmišlja na staze duže,
pa ni ekološke lopuže.
U narodu takođe niko ne brine,
sve lopina do lopine.
Gde su ekolozi glave mudre,
izgleda da su i oni lopurde.
Pomozite sada bar malo,
da bi zagađivanje stalo.
RAZMIŠLJAJ O RECIKLAŽI
Jedni kroz prozor bacaju vreću,
drugi u pesak glavu meću.
Ne znam kome prija,
ovakva Srbija.
Riba iz zagađene vode viri,
za sve su ljudi krivi.
Ostaćemo i bez čiste vode,
zbog nafte i ona negde ode.
U parku svaka biljka mlada,
može lako da strada.
Čistog vazduha nema više,
uskoro neće moći da se diše.
I štampa o tome piše,
da se ovde jedva diše.
EKOLOŠKE PRIČE
Ekološki program je jasan,
ali ovaj narod je raspojasan.
Džaba ti ekološke priče,
na svakom koraku deponija niče.
Kada šumu vidim na TV ekranu,
to doživim kao melem na ranu.
Sve je više smeća,
deponija je sve veća i veća.
I u šuni deponija niče,
ovo nisu izmišljene priče.
O ovome govorim s pravom,
dok svi nismo platili glavom.
O ovome retko se piše,
zato se jedva diše.
ZLATIBOR
Od šume pravi se grad,
buka, asvalt i smrad.
Uništava se stoletnja šuma,
bez imalo razuma.
Motorka sva stabla reže,
za žičare i mreže.
Zlatibor je sada kao pista,
u asvaltu blista.
To se vidi iz daljine,
a bogami i sa visine.
Da se spasi šuma nema nade,
svako nadanje u vodu pade.
Tu više ništa ne cveta,
mi smo stvarno mimo sveta.
Investitori teraju svoje,
Zlatiboru kapu kroje.
Ima tu građevina raznih,
a najviše praznih.
SREBRNO JEZERO
.jpg)
Voda je zelena i čista,
kao nebo blista.
Ono je kao posebna planeta,
u njemu ima čudesnog sveta.
Stojim pred nestvarnom lepotom,
oduševljen labudovim životom.
Čujem galebova graju,
osećam se kao u raju.
Tu je i zelena trava,
gde se patkica izležava.
Pesma slavuja mi godi,
uživam pored jezera u prirodi.
Tu se i jedan cvrčak sprema,
da počne da drema.
Tu su i šareni leptiri u letu,
stalno u veselom pokretu.
Pojavi se i jato malih ptica,
koje vetar malo zagolica.
Ovo jezero stvarno leči,
uvek ti nervozu spreči.
Na njemu bih proveo život celi,
da mi životinje budu prijatelji.
Petar Jovanović
.jpg&text=SATIRIČNE PESME PETRA JOVANOVIĆA&via=stc_network)
.jpg)
0 коментара:
Постави коментар