БАЛКАН КАКАВ ЈЕСТЕ (Предговор Антологији балканског афоризма "Балканизми", Валентин Димитров, Софија, 2025)

                                                         БАЛКАН КАКАВ ЈЕСТЕ

(Предговор Антологији балканског афоризма "Балканизми", Валентин Димитров, Софија, 2025)

 

„Балкан производи више историје него што може да је поднесе“, изјава је која се приписује британском премијеру Винстону Черчилу. На срећу, осим много историје, Балкан производи и велики број афоризама, што је у очигледној корелацији, јер једна јеврејска клетва каже: „Дабогда живео у интересантним временим!“ Време и догађаји показали су да вишак историје погодује афористичарима и уопште хумористима и сатиричарима, и да на овај наш кутак света, не да не може да примени Фукујамина теза, с почетка деведесетих година прошлог века, о „крају историје“, него је историја толико испунила и време и простор, претећи да потпуно угуши будућност.

А то што се толико добрих афоризама пише у балканским државама, ваљда је и логично, с обзиром на то да је афоризам пре две и по хиљаде година настао на Балкану, у античкој Грчкој, те да је хеленска култура изнедрила велики број мудраца (Хипократ, Хераклит, Сократ, Платон, Архимед, Питагора, Зенон, Талес...), чије мисли су постале афоризми за сва времена. Иако афористика у овом нашем делу Европе нема јасно изражен континуитет, несумњиво је да се формулације савремених балканских афористичара ослањају, како на античко, римско, византијско и отоманско наслеђе, тако и на богату народну традицију испољену у сажетим, мудрим и поучним пословицама, изрекама, анегдотама и песмама. Ове традиционалне форме изражавања носе мудрости и животне лекције које су уткaнe у колективну свест народа, и афористичари их често користе као основу за значајне и актуелне поруке.

У Србији (мањим делом) и Бугарској се налази планина Балкан (Стара планина), која се протеже од Црног Тимока до Црног мора. Ова планина је дала име целом полуострву. Зато има основа и неке више правде да приређивач  Антологије балканског афоризма буде Бугарин с обале Црног мора. Валентин Димитров, истакнути бугарски књижевник, преводилац и антологичар, прихватио се тешког и незахвалног посла да скупи, изабере и представи  највредније из стваралаштва аутора кратке форме од Алпа до Кајмакчлана и од Дунава до Истре. То је подухват којем је дорастао само неко ко има изванредан увид у продукцију великог броја балканских афористичара и ко има знање и искуство да из масе издвоји мисли које испуњавају високе естетске и етичке критеријуме, одликују се оригиналношћу и не подлежу застаревању због промене околности и протока времена. Обично се оваквим послом баве универзитетски професори, научници, књижевни критичари и теоретичари, а ређе писци. Наиме, најпознатијем српском књижевном критичару Јовану Скерлићу се није допадала поезија једног српског песника који га је преко новина упитао: „Па зашто ви, господине Скерлићу, не напишете бар једну песму, да видимо како песма треба да изгледа?“ Скерлић му је одговорио: “Ја нисам кокошка да снесем јаје, али могу врло добро да раликујем мућак од доброг јајета.“ Дакле, Димитров је и изванредан афористичар (један од неколико најбољих на Балкану и Европи), који може „да снесе јаје“ и да „разликује мућак од доброг јајета“. Несумњиво је да управо књижевни таленат пресудно помогао да Антологија пред нама испуњава строге књижевне норме и буде на високом уметничком нивоу. За овакву књигу, осим разумевања суштине афористике, јасних и непристрасних критеријума, познавања балканских језика, много времена и енергије, потребни су и љубав и страст приређивача према књижевном жанру. Афоризме, понекад, треба „преводити“ и читаоцу који их чита на матерњем језику, те због тога приређивачу и преводиоцу следују све похвале за врло напоран и мукотрпан рад на превођењу афоризама који се због своје структуре и тематике често „губе у преводу“, што у овој Антологији није случај. Напротив!

Занимљиво је да Димитров није од оних афористичара који се јавно вајкају и жале што је афоризам недовољно цењен и признат међу такозваним озбиљним књижевним критичарима, приређивачима наставних програма, разним жиријима и уредницима часописа, већ се свуда и увек својим посвећеним деловањем бори да се то измени – да афористичари постану видљивији, да се издвоје и представе њихови најбољи радови, да се то чини с тумачењем, систематским приступом и критичким освртом, што потврђује и обиман и веома стручно написан предговор овој књизи, чији је аутор састављач Антологије. Ако се некада буде правио уџбеник о балканском афоризму, овај предговор мора постати његов саставни део.

Оно што је позната бугарска историчарка Марија Тодоров закључила у својој знаменитој књизи „Имагинарни Балкан“ - да је наше полуострво „комплексан резултат корелације бројних историјских утицаја: политичких, економских, друштвених, културних, језичких, националних и верских“, до истог закључка може доћи и читалац антологије „Балканизми“, и то, можда, на лакши, занимљивији, узбудљивији и уверљивији начин. Афоризми из књиге су, осим што су духовити и забавни, у доброј мери горки, отрежњујући,  и поучни, због чега пружају слику стварног (какав јесте), а не имагинарног Балкана.

Иако ова књига најпре излази на бугарском језику, било би добро, и треба уложити напор да буде преведена на остале балканске језике, али и на значајне светске језике – како бисмо се на Балкану боље разумели и како би свет боље разумео Балкан.

За то почетно разумевање довољно је прочитати и запамтити неколико афоризама из књиге, који говоре управо о Балкану:

На Балкану живе оригинални народи. Овде је свако луд на свој начин. (Миле Ђорђијоски).

Европа почиње на Балкану. Изгледа, да се ту и завршава . (Милован Витезовић).

Нове балканске државе немају историју. Добиће је када оду у прошлост. (Мирослав Средановић).

Нема ко да пише балканску историју Још увек нема победника . (Слободан Симић).

 

Александар Чотрић

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК