Старопешаци и новоседеоци
У детињству су ми класичне мирнодопске игре, попут играња
кликера, тражење по мапи и неизбежног фудбала, понекад досађивале. У тренуцима доколице,
заузимао сам своју омиљену бусију, пентрајући се на стари тенк укопан испред Дома
ЈНА. Замишљао сам како водим судбоносну битку против страног окупатора и домаћих
прелетача, вођен националном стратегијом: Живимо
као да ће сто година бити мир, а спремајмо
се као да ће сутра избити рат!
Пошто су ми једног прадеду нацисти стрељали 1941. године у Лагеру, био сам напет
као гусенице на тенку, за случај да се зле фаланге врате
да ликвидирају остатак моје породице, те сам редовно проверавао нишанске справе
на том моћном оружју.
Рутински сам лоцирао зграду Леснине, убеђен да ће инвазија
кренути управо из тог правца. Сумњао сам да се у њој налази тајни магацин, где
се, поред намештаја, крије и оружје спремно за акцију. Посебно ми је била сумњива
прерана и ненајављена смрт највећег сина наших народа и народности, која га је задесила у братској републици.
Мени
је то као гангрена смрдело на издају, која се спремала
са њихове стране.
Након што сам замолио цивиле који су се врзмали
около да се склоне са линије ватре, изненада се појавио мој прадеда по баби. Та
баба је била мајка мојој кеви, а он је био ожењен са мајком моје бабе, моје прабабе
по женској линији. Због равних табана, прадеда није учествовао у Другом светском
рату, али је дебело закачио претходне. Био је, иначе, дубоко депримиран што
1945. године није ишао у шопинг до Трста. Његова виза је била чекирана за Солун
и околину.
Погледао ме је прекорно, фитиљећи
своје дуге бркове, и запитао помало забринуто:
— Црни Дон Кикоте, зашто се не играш као остала
деца? Силази са тенка пре него што те ударим по гузи, као што је Гвоздени пук ударао по Бугарима! Зар ти је толико стало да први опалиш метак, десет година
пре Јанше? И немој више да те видим како се пентраш на проклете топове испред Господар
Васиног конака, све док су им цеви окренуте
ка Саборној цркви Свете Тројице!
— Слушај ме добро, стари мој! У предшколској
установи су ме научили пароли: И после Тита,
Олга Јовичић Рита! Да ли уопште схваташ метафору, или ти је Краљ Петар II испрао
мозак пре него што је кукавички побегао у Лондон са све државним резервама биткоина?
Испред њеног споменика крај обданишта сам се свечано заклео да ћу служити револуцији
док сам жив!
— Видим! Угледао си се на деде и бабе који
су војевали од IV краљевачког батаљона до
Сремског фронта. Младост, лудост! – свака револуција
на крају поједе своју децу, али то је опште непозната ствар. Ја сам остао веран
Краљу Петру I Ослободиоцу, хероју мојих ратова, и за друге не марим. Сам бирај своју
судбину, али гледај да поново не удари брат на брата. Због тога смо из историје
добили кеца к'о врата!
— Разумем! Мy Wаy — како би рекао Френк Синатра. Него, да ти покажем нешто што
сам нашао у унутрашњости тенка. Влага је мало начела овај стари документ; рекао
бих да је у питању возачка дозвола коју је неко давно изгубио, на име поручника
Топаловића. Знаш ли можда о коме је реч? Судећи по фотографији, личи на тебе из
млађих дана. Да нам није неки рођак?
— Сада заиста немам времена да размишљам о тим
стварима, јер ми мозак служи војску у деменцији.
Хајде да прошетамо — пешачење ме враћа у младост и лековито је за моје равне табане.
Књижицу слободно баци кроз прозор запуштеног Батаљона. Можда ће је једног дана,
када та оронула школска зграда постане Народни музеј, пронаћи неки кустос и прихватити као необориву историјску чињеницу. Претходно је, за сваки
случај, однеси до своје бабе у АМСЈ да провери да ли је поручнику Топаловићу истекла
возачка дозвола. Надам се, да ће кад-тад доћи по њу!
***
Снагом прадединог ауторитета, мој револуционарни
пут био је преусмерен у другом правцу. Чврсто
ме држећи за руку, повео ме је на дугу шетњу градом, почевши од Старе чаршије, симболично
нас враћајући у славну прошлост. Док смо поносно корачали калдрмом улице Танаска
Рајића, поставио сам му наизглед једноставно питање, али оно је захтевало озбиљан
одговор.
— Реци ми искрено... како то да смо староседеоци,
а толико волимо пешачење, ти посебно? Ништа
ми није јасно!
— Шта ти све падне на ту луду главу, детињу!
То је врло деликатна ствар... У питању је, заправо, крајње тендециозна конструкција
УДБЕ која нас у медијима представља као грађане који су од памтивека инертни и незаинтересовани
за прогрес. — У том случају ћемо из ината другачије да се зовемо. Како ти звучи
бренд старопешаци?
— Хм, свиђа ми се! Има смисла, јер сам се у
животу дебело напешачио, а то је, ето, допринело да доживим дубоку старост. Само
добро припази кога ћеш тако етикетирати. Овде и зидови имају прве комшије, па се
лако може десити да Ратко Дражевић поново глуми Бошка Буху у неком мрачном подруму.
— Мудро збориш, стари! Ајмо прво до кафане Женева, да се мало трипујем као Џон Вејн,
који, пун себе и вискија, улази кроз дрвена врата салуна. Ти, за то време, сврати
до Мирине чесме и донеси балон хладне воде за пут.
***
Кренули смо лагано низ Карађорђеву улицу ка
Омладинској, заменивши калдрму Танаска Рајића коцком, што нам је давало посебан
осећај припадности европским културним традицијама. Ломљена коцка се, попут Рубикове,
почела ширити 1940. Године, када је деда мог другара Тодора поставио по већини централних
градских улица. За време рата, због погрешно протумачене депеше коју је ухватио
Гестапо, коцка је проглашена за калдрму, па је и данас предмет великих кафанских
расправа о њеном пореклу и власништву.
Када смо стигли до бомбоњере Пионир, прадеда се истопио као пралине на
меру. Загледао се низ главну улицу и, уз дубок уздах, помало сетно рекао:
— Ако те пита младост где ће ти бити старост,
ти одлучно кажи – У Омладинској улици!
— Ево ти нешто новца да пазариш гирице у кафани
Лондон, а ја одох да одиграм коју партију
шаха са старим пајтосима. А онда идемо даље!
Прихватио сам његов предлог, упао у чувену кафану
и раздрао се на сав глас:
— Ко данас овде служи госте, МИ5 или МИ6?!
— Боље гроб, него роб! – одговори ми пркосно
конобар, одбивши глатко моју поруџбину.
— Е, мој, чико! Видим да те убедише да за минималац
пружаш отпор Силама Осовине. Точак историје не може да се заустави, а кафана је
пуна њих као кочија краља Александра. Има да их котрљаш до пензије, као Сизиф
свој камен!
Отишао сам до шах-клуба и убедио прадеду да преда већ добијену партију,
што му је тешко пало јер не воли да губи. Нервоза у стомаку је већ почела да ме
хвата, био сам гладан, па сам га замолио да свратимо до мензе у хотелу Југославија да поједем нешто калорично. Одбио
ме је, рекавши да му није ни на крај памети да улази у тај пропали објекат. Сам
назив хотела подсећао га је на историјску грешку, па је, по његовом мишљењу, и храна
вероватно нездрава за мој стомак.
Испоштовао сам старину, али ми црева нису давала
мира. Замолио сам га да ме бар пусти до продавнице Црвена звезда, да поједем неко пиленце с роштиља. Иако му је и име
радње ишло на живце, ипак сам добио прећутну сагласност, јер смо обоје били страствени
навијачи истоименог фудбалског клуба. Покрио је очи с оба брка да не види где улазим
и рекао ми да ће свратити на кратко до Мусе посластичара — пријала би му хладна
боза на врућини.
Док сам темељно хранио пантљичару у свом
стомаку, прадеда је отишао до биоскопа Сутјеска да по ко зна који пут замоли радника Никодија да прикажу нецензурисану
верзију Бен Хура. Спреман је пешачити
до Холивуда ако треба, само да одгледа крај филма који је Партијска комисија за теизам прогласила неподобним.
— Напокон смо стигли до Трга Маршала Тита, а ја опет поставих незгодно питање.
— Реци ми, зашто овај централни трг, који
је у облику круга, зовемо градски
полукруг? Никако ми се то не уклапа у градиво из математике за први разред основне
школе!
— Питај онога по коме трг носи име! Уставом
из 1974. године покушао је да ослаби јединство житеља Краљева, па је круг правним
актима поделио на два аутономна полукруга са правом на самоотцепљење. То ће нас
сигурно једног дана скупо коштати. Ако још и Рибница прогласи аншлус леве обале
Ибра, онда смо стварно у невољи! Додуше, мој саборац Милутин каже да ће се ствари
променити када се Споменик српским ратницима
1912-1918 поново врати на трг.
—Уби ме ова сиџа! Шта кажеш да
свратимо до кафане Париз на по ладно пивце
и кока-колу?
— А зашто не бисмо прво свратили до хотела Турист? Тамо ми лепше миришу липе! – предложих му.
— Зато што је то соцреалистичка творевина, пројектована за црвену
буржоазију и гошћење друга Тита док му маше радничка свита. Међутим, како медији
увелико најављују акцију Имаш дуплекс, врати
Магнохром, све ће временом лећи на
пусте шине Фабрике вагона.
Како нисмо могли да дођемо до консензуса, наставили смо своје путешествије
и пронашли слободан сто у кафани Задужбина.
Игром случаја дошло је до непријатне ситуације када нам је испостављен
рачун који је мој прадеда одбио да плати. Покушавао је да објасни конобару да нас
двојица, de facto и de jure, спадамо у категорију
сиромашне омладине и изнемоглих стараца вароши Краљева. На фасади кафане јасно је
наведено да као деоничари објекта можемо да се гостимо бесплатно, али нам то
није помогло. Крајње резигниран, добацио је конобару и кувару:
— Дабогда вам менза једног дана постала Lilly дрогерија! — и бесно ме извео напоље.
***
Затим је уследила најнапорнија пешачка рута Лењиновом улицом, све до
ресторана Карановац.
Корак напред, па два назад. Па опет — корак напред, два назад. Ех, црвени
Лењине! Што зацрни доњи део града, па једва стигосмо до наших корена? Толико смо
се задихали да смо морали да проведемо неко време у парку како би са војводом Антонијем
Пљакићем осматрали Сијаће поље, да се
случајно не појаве Турци. Поучени претходним ратним искуством, планирали су да изместе
војну базу у насеље Адрани, па смо закључили да би нови шанац требало ископати на
рубовима Ратарског имања. Стратешки гледано, то и није била тако лоша замисао, јер
су се и Швабе стрпљиво спремале да ударе из тог правца једнога дана чим отворе
супермодерну фабрику за ручно мотање каблова.
Када је почело да се смркава, мој прадеда
је гласно командовао повлачење у Стару чаршију. При повратку у нашу базу, пред
очима су ми се одвијале сцене које ћу памтити до краја живота.
Када смо умарширали у Омладинску улицу, она
је буквално врвела од масе људи. Био сам премали да препознам сва лица, мада сам
већину њих временом и упознао. Мог прадеду су у пролазу поздрављали са поштовањем.
На први поглед, изгледало је као да људи шетају у неком чудном
протесту против досадне животне рутине. Иако су се непрестано
кретали с једног краја главне улице на
други, у целом том ритуалу било је нешто неописиво лепо, нешто што нас потврђује
као друштвена бића; коцкице мозаика душа које је требало поново сложити сваким наредним
изласком.
Велики прасак догодиће се већ сутра увече на
корзоу, ако се њихови молекули случајно сударе и првобитне искре у зеницама претворе
у пожар дивље страсти.
Додуше, било је и оних који су вршили опструкцију
— распоређени у групама од туристичке агенције Инекс до продавнице ципела Фрушка
гора. Они су били изванредан извор информација о свим дешавањима на корзоу и
ван њега.
Коначно смо стигли кући, а прадеда ми рече:
— Сад правац у кревет, доста смо се напешачили
за данас! Ја морам да одморим своје равне табане, а ти ћеш, када порастеш, моћи
самостално да маршираш Омладинском улицом. Вероватно ћеш имати неку своју бусију
за кибицовање лепих жена које пролазе кроз град. А до тада... брзином конобара из
кафане Кнежева вечера — спавањац!
— И запамти добро: СЕДЕЊЕ ЈЕ ПОЛА БОЛЕСТИ!
***
Поделио сам јастук са Малим принцем како бисмо заједно пешачили од планете
до планете, све док нисам утонуо у пророчки сан....
Сањао сам да се будим у далекој будућности и
никако нисам могао да препознам свој кварт око Мале пијаце. Свуда су никли нови
пословни простори. Потпуно збуњен, тражио
сам бурек у апотеци Кршенковић, бруфен
у брзој храни Мали Лесковац а Моцарт кугле
по оближњим кладионицама.
Отрчао сам слуђен до Дома ЈНА, а тамо сам
тек имао шта да не видим. Ни макета мог тенка није остала! Питао сам неке клинце
који су буљили у чудне мобилне теле-призоре, где се заправо налазим, а они ми
рекоше да Google Maps непогрешиво показује
да сам на Голом отоку. Па где баш на њему да завршим! Вероватно ме је УДБА сурово
казнила зато што сам преко бабиних веза продужио возачку дозволу поручнику Топаловићу.
Он се, рекао бих, вратио по њу и одвезао тенк даље, да не бисмо заједно
туцали камен.
Проклињао сам зграду Народног музеја, која је
некада била школа IV Краљевачки Батаљон, и све кустосе у њој,
па покушах да се удавим од муке у фонтани у којој није било воде ни за жабе. Из
порте Саборне цркве Свете Тројице изашао је парох и ставио ми до знања да категорички
не подржава моје суицидне тенденције.
Кренуо сам даље низ Омладинску улицу и
шокирао се још више! Уместо кафане Лондон
никла је апотека, а Шах-клуб je заменила Даротека!
— Људи
моји, је ли то могуће? Лудница, шта је ово? — раздрао сам се на сав глас, као
Младен Делић коментаришући утакмици против Бугара.
Потом сам у трку налетео на дрвене препреке
насред улице и схватио да су у питању баште кафића које су, због Закона о заштити података о личности гостију,
ограђене бајцованим летвама које могу да послуже као приручан материјал за решавање
уличних спорова. Трачак светла сам угледао тек код браће по кафеу Амада и госпође Шане, која је озбиљно запретила
да ће крилати коњ Пегаз донети муње и спржити све безличне дашчаре у околини
њеног локала.
А онда сам почео да губим веру испред некадашње
посластичарнице Нада. Низ улицу, у монотоном
низу, поређани су пластеници са грејним телима у виду
стаклених пирамида у којима је тињала вечна ватра. Ово су дефинитивно ђавоља посла!
Тутанкамон се сигурно преврће у саркофагу, а Клеопатра уједа кобру од беса! Још
само да угледам певаљке како поскакују по столовима нудећи своју органску храну
пијаним гостима. Окренуо сам главу од опскурних масонских ложа и затекао фасаду
хотела Југославија, огољену као СФРЈ након
Дејтона.
Самопослуга Црвена звезда никада није изгледала горе! Као да су је намерно
уништили гробари. Некако сам се дотетурао
до посластичарнице Пеливан, да се
освежим уз хладну лимунаду. Крајичком ока угледао сам Споменик српским ратницима на градском тргу. Очигледно је враћен на
старо место, како је давно најавио Милутин, саборац мог прадеде.
***
— Славни ратниче, остарићу, а нећу знати да
ли ћеш за Краљевом заплакати као ја за тобом? —
пожалио сам се бронзаном војнику.
— Па шта те мучи, црни Дон Кикоте?
— Исто оно што је мучило и Црног Ђорђа! И ти
си имао сличних психосоматских тегоба, чини ми се?
— Ово је нека друга Србија, дечаче! Окамених
се од муке на постаменту, а навикао сам да пешачим. Све време гледам ка железничкој
станици да не наиђе воз Акрополис, па
да запалим у Грчку код старих другара. Ако останем овако фрустрирајуће непокретан,
и мене ће да ограде тарабама и опколе шатрама ускоро.
— Реци ти мени, стари ратниче, шта се десило
са старопешацима? Баш никога од њих да
сретнем у граду.
— Они су, колико памтим, последњи пут шетали
улицама деведесетих година прошлог века. Додуше, постоји још шачица њих који
свакодневно парадирају градским кејом одржавајући тако физичку кондицију.
— А ко су онда баобаби који пуштају корење у
Омладинској улици?
— Мислиш на новоседеоце? Они воле да заседну у ограђене просторе како би се
осећали заштићеније и да по цео дан блеје у мобилне теле-призоре. Свет је, нажалост,
временом постао глобално село, па отуд и пострурална сценографија у урбаним срединама.
Понекад мало протегну ноге, али чисто виртуелно. Технологија је толико напредовала
да се за трен изместе са једног астала на други портал. Поједини годинама не мрдају
своја дупета из фотеља... или ротирају тврду столицу између себе!
— ЧИЗМА
ГЛАВУ ЧУВА, ФОТЕЉА ЈЕ КВАРИ, сине мој! Запамти то и неуморно пешачи!
— Потпуно си у праву, стари ратниче! Све ће
то хемороиди позлатити једног дана! Хајде да обрнемо круг по градском полукругу, страдаће ти колена од силног стајања. Mожда успут и сретнемо неког од
старопешака који ће нам се придружити.
Таман што смо кренули стројевим кораком, из
дубоког сна ме је пренула гласна музика из оближњег Ватрогасног дома. Оркестар једне
старости у чаробном заносу је свирао помало заборављену корачницу Марш на Ибар.
— Дижи се, Дон Кикоте! Време је за пешачење!
– командовао је мој прадеда док је обувао старе војничке цокуле.
Дон Кикот
0 коментара:
Постави коментар