ЂАЧКА КУХИЊА И ПЕДАГОШКА РЕВОЛУЦИЈА
Од свих педагошких иновација које су последњих година обогатиле просветни систем, највећи успех постигла је – ђачка кухиња. И то не било каква: прва у којој ученици једу, а наставници – служе. Јер, како је мудро приметио директор на свечаном отварању: „Дошло је време да се наставници коначно приближе ученицима. А има ли ближег начина од оног када им додаш тањир?“
Тако је и било. Првог дана, професорка математике добила је улогу конобара за столом VII-3, где је морала да води рачуна да ниједно дете не остане без пиреа. Професор физике био је задужен за резање меса, јер је, како рече директор, „прецизан у милиметар“. Наставница српског носила је супу, јер „има смирену руку и богат речник за извињавање“.
Ученици су у почетку били уздржани. Али већ након првог оброка, демократија је процветала као бурек у рерни.
– Извините, наставнице, овај пире је млак! – рекао је један седмак, гласом клијента из ресторана са три звездице.
– О, извињавам се, душо, сад ћу донети топлији.
– Нема потребе, али ћу морати да вас пријавим Савету родитеља за квалитет услуге.
Наставница је климнула с разумевањем. Педагошки је прихватила критику. Уосталом, како и не би – на стручном семинару „Комуникација са гладним клијентом“ научила је да је важно сачувати осмех, чак и кад ти неко просипа супу по ципелама.
Професор физике се, међутим, није најбоље снашао. Ученик га је замолио да му исече шницлу „на танко, по прецизној формули“. Професор је, у жару рада, превише притиснуо нож, па је шницла одлетела преко стола и погодила другог ученика у чело.
– Наставниче, молим вас да се сами пријавите за казну, пре него што jа позовем школског менаџера за гастрономску дисциплину! – рече дете озбиљно, бришући трагове меса.
Професор се поклонио и послушно кренуо ка кутку за размишљање, који је некад био зборница.
Посебно емотиван тренутак догодио се кад је једна ученица, у знак захвалности, гурнула сто динара у џеп наставнице која јој је донела воду без мехурића. „За вас, наставнице, зато што сте једина која је разумела моје жеље.“ Наставница је била дирнута. Први пут после двадесет година у просвети, неко јој је оставио бакшиш, а не пријаву. Дан је завршен свечано. Директор је одржао завршну реч, хвалећи тимски дух и нову димензију сарадње. Само су наставници деловали благо изнурено, с флекама од соса по скромним оделима и широким педагошким осмехом а ла Фернандел.
Али, кад су чули да ће најуспешнији конобар недеље добити признање „Златна варјача са потписом директора“, сви су одмах оживели. Наравно, у овој школи, каријера се више не гради бројем петицa, то је одавно превазиђено јер постоји њихова инфлација – него бројем послужених тањира без замерке.
И тако је просвета, коначно, постала услужно-усмерена. Деца задовољна, наставници послушни, а систем – сит. Само се негде из кухиње још чуло тихо питање професора историје:
– Извините, директорка, да ли смем и ја да пробам мало пасуља?
– Не, колега, правила су јасна. Наставници не једу са ученицима. Али, ако будете вредни, можда вам ученик остави део порције као бакшиш. И тако је почела нова ера школске педагогије – ера хране, услуге и свеопште предусретљивости.
Легендарни Боб Рок би рекао: Ко једе није гладан, а ко је гладан, тај није сит!
Уџбеници ће се још писати, али мој је већ спреман.
Свака сличност са стварним догађајима је искључена. Прича је
искључиво плод маште аутора.
Милан Станковић
0 коментара:
Постави коментар