ЕЛАБОРАТ
У некој далекој земљи, где су људи имали чудну навику да столицу плаћају као машину за прање веша, а сваки ексер као улазницу у оперу, постојала је једна школа. Није то била велика школа, али је била знаменита: у њој су се рађале најсмелије идеје о томе како најбоље потрошити новац који није њихов. Једнога дана директор сазва наставнике на веће. Сви дођоше — једни радознали, други равнодушни, а трећи само зато што није било лепо изостати.
„Драги моји,“ поче он свечано, „имамо велике вести! Град нам је доделио три милиона динара за нови намештај. Столови, клупе, ормарићи — све ће блистати. Сваки комад кошта као породично летовање, али шта да се ради, све ово заиста толико вреди! Уосталом, цене у праведном друштву, какво је наше, не могу бити исте као у неправедном!“
Наставници ћуте. Један нешто промрмља, у стилу – зар није логично да буду ниже, а не више – али га маса убрзо ућута добро познатим рефреном: „Срам те било! Олош!“
„А у нашој сеоској школи,“ настави директор жустро, „биће реконструисана брвнара. За скромних четрдесет хиљада евра. Брвнара ће постати бисер архитектуре, са кристалним лустером, панорамским прозорима и вентилацијом по угледу на староримске терме.“
Један наставник, опет не издржавши, прошапта: „А тоалет?“ Али га колеге моментално погледаше као да је, не дај боже, рекао „Доле ЕКСПО!“. „И најзад,“ рече директор и подиже папир попут светог списа, „имамо нешто што нема нико! Нашу школу краси Елаборат!“
„Елаборат?“ шапнуше наставници, као да су чули име неке ретке звери. „Пола милиона динара,“ изговори он успорено. „Радио га је целог лета наш млади сарадник школе, неуморно, дан и ноћ. Тај сунчани одсјај на његовом лицу, и тај препланули тен, сведоче о великом труду који је уложио.“
„А зашто није радио тим стручњака? Зашто и наставници нису били укључени?“ осмели се један наставник.
„Ах,“ осмехну се директор лаконски, „лако је радити у тимовима, али је сигурније кад ради један. Тако нема мешања, нема дисонанце…Нема дељења, осим наравно са мном. Мислим, и није дељење, него уступање, али... Да вас не оптерећујем. Све је чисто, једноставно. И паре не даје школа, него неко други. Дакле, не брините.“ Наставници климнуше главом. Зато што у тој земљи највећа мудрост беше — не знати. Јер, ко зна, тај може и да пострада.
Тако је школа постала поносна власница елабората. Нико није знао шта у њему пише, али то и није било важно. Важно је било само да постоји и да вреди више него сва библиотека у школи.И од тог дана школа се дичила својим елаборатом као што се други диче историјским списима, споменицима или научним достигнућима.
А наставници? Они су наставили да ћуте и да маштају о будућности у којој ће, можда, једнога дана, бар на трен, и они смети да баце поглед на елаборат. Није много прошло, а неки наставници, иако га нису видели, почеше од срца да хвале овај свети документ. Чак су се и надметали – ко ће лепше о њему да се изрази. Неки рекоше да га треба однети у Народни музеј и чувати за следећегенерације. Као највећу реликвију.
Поука: У земљама где је највећа мудрост — ћутати, најскупљи документ је увек онај који нико никада не чита.
Не постоји никаква сличност са стварним догађајем.
Милан Станковић
0 коментара:
Постави коментар