ДИСКРЕТНИ ШАРМ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ
(постмодерна бајка)
Некада смо веровали у братство и јединство, у радничку класу и светлу будућност која само што није стигла. Данас верујемо у приватизацију. То је наша нова вера, наш спас, наш Свети Грал. Све што је било добро па смо покварили, све што је радило па сад не ради, све што постоји и не постоји— само приватизуј, и све ће да процвета.
"Фабрике не раде! -- "Приватизуј, одмах!"
"Зграде прокишњавају!" -- "Да имају власника, не би!"
„Јао, здравство нам је у проблему!“ — „Ма нема везе, приватизуј!“
„Школе нам пропадају, деца не уче!“ — „Приватизуј, брате, то лечи све!“
„Вода из водовода није за пиће, а улице су прљаве?“ — „Ма нека их купи неко, сигурно ће их чувати као очи у глави!“
То је тај чудотворни серум модерног доба. Нема бољег лека. Приватизација је као она народна „ракија за сваку бољку“ — лечи и кад не знаш шта ти стварно фали.
Народ више и не пита шта значи приватизација. Није ни битно. Битно је да звучи модерно, европски, светски. Ако неко каже да треба да се сачува нешто јавно, одмах га гледамо као да је дошао у звонарицама из хипи долине. „Овај је ретроградан“, кажу, „срам га било, олош, тај још верује у назадне идеологије .“
А „они што су се снашли“, боже ме прости, никад задовољнији. Њима приватизација звучи као песма "Кад си срећан, прстима пуцкетај ти!" Док народ кличе: „Да све буде приватно!“, они из авиона и камиона већ увелико преписују земљиште, бање, зграде, фабрике и паркинге на јетрву или шурњају из иностранства. Остварио им се сам о вили на Беверли Хилсу. И све по закону,разуме се. Закон? Ма какав закон! Закон је за оног ко има — значи, приватан! Јер закон је, такође, приватизован.
Више ни ваздух није безбедан. У неким крајевима већ се прича да ће се увести приватни пакети дисања — основни (три удисаја дневно), проширени (са издахом) и премијум (кисеоник са мирисом лаванде). А вода са извора? Ма шта ће држава с водом, нек узме неко ко „зна како се то ради“. Ко има бизнис план, портфолио и, најважније, контакте у министарству.
И све то радимо с осмехом. Поносно. Екстремно. Откривамо „хот вотер“. Одушевљено, као мали Перица. Зато што јасно видимо колико нам је боље, то не мора нико да нам каже. У тој вери, постали смо светији од монаха — приватизовали бисмо и самог Бога да можемо. Јавне молитве? Не, хвала. Ко хоће да се моли, нека плати претплату.
Некада смо певали о слободи, данас певамо о директним погодбама и "поштеним" тендерима. Некада смо марширали уз транспаренте о једнакости, данас трчимо да ухватимо попуст у приватној клиници. Некада смо се плашили да не изгубимо фабрику, данас се радујемо кад је неко купи — јер „сад ће то да проради како треба“.
И стварно, ради. Ради за некога. Тај неко је попут духа. Невидљив. Али нема везе — важно је да смо модерни, да „идемо напред“. Куда — е, то још нисмо приватизовали.
Једног дана, кад све буде приватно — и фабрика, и школа, и болница, и ваздух, и улица, и сопствени живот — тад ћемо коначно одахнути. Али пажљиво. Јер и дисање ће бити по минуту, уз претходну уплату.
И биће рај. Приватни, разуме се.
Милан Станковић
0 коментара:
Постави коментар