.webp)
КАРИЈЕРА НА ЦАРСКОМ ДРУМУ (ИЛИ КРАЈ ПОЛИТИКЕ КАО УВЕРЕЊА)
У савременом светском политичком пејзажу на крају 2025. године, коначно смо дочекали оно о чему су древни филозофи само сањали: свет у коме на власти постоје људи савршено уједначених биографија, благог темперамента и беспрекорне усаглашености са свим облицима ауторитета. Неки би то назвали „кризом политике“, али ти такви једноставно нису довољно обучени у модерном менаџменту да би разумели колико је свет данас складан и предвидив.
Нашим епохама одавно већ не владају харизматични појединци, нити личности које су прошле мукотрпне животне путеве. Не, данас владају апаратчици — идеални производи система у којем је главни животни пројекат почео и завршен у канцеларији, уз моћан рачунар. То су људи који никада, ни једном једином приликом, нису радили било шта што би се могло назвати правим послом. Никада нису водили фирму, продавали робу, радили у производњи, нису осетили динамику малог бизниса, нити су икада имали шефа који није постављен, именован или изабран у њиховом истом политичко-технократском расаднику. Нису држали часове и предавања деци, нису поправљали кварове у кући и на аутомобилу, нису се гушили у индустријским радионицама, нити теглили на грађевини. Наравно, није их било ни у руднику. Са криминалом и корупцијом су често били блиски (нико није савршен), али не директно, већ преко посредника.
Управо зато су савршено квалификовани да воде друштво.
Јер шта ће свету неко ко разуме привреду, тржиште или људске импулсе? Много је боље имати оне који разумеју — процедуру.
Њихов искуствени домет сеже до врхунског рачунара, најновијег телефона и алгоритамски убризганог осећаја самодовољности. У јавности су, за оне испод, недодирљиви ауторитети, у приватном животу – имућни, добростојећи припадници тзв. елите, или „више средње класе“ како се о себи, са пуно лажне скромности, изјашњавају. Тако нешто, кажу, створила је њихова оригиналност, а не друштвени паразитизам и упорно „пресипање из шупљег у празно“, што мисле, дакако, само злонамерни.
Свет је, срећом, препун људи чији највећи радни искуствени домет сеже до кабинета, канцеларије, фондације или саветничке позиције. Као да су рођени у фотељи и тако, нежно и пажљиво, кроз читаву младост одгајани да у њу једног дана и седну.
Они су на први поглед различити: неки су леви, неки десни; неки либерали, неки конзервативци. Али то су само декоративне разлике, као различите боје фасада на истој монтажној згради. Идеологија је ту да се покаже, а не да се живи.
Јер њихова једина истинска идеологија — једина — јесте напредовање у каријери.
Страст, увереност, идејна доследност? То су опасне ствари, сувише непредвидиве за нови светски поредак. Данас се поверење стиче на другим основама: ко је најпослушнији, ко зна да не поставља питања, ко ће се насмејати кад треба, ко уме да буде невидљив када околности тако налажу.
Сличан модел је, наравно, и овде. И ми имамо своје блиставе младе апаратчике, пажљиво биране још од школских дана, обично из угледних породичних кругова где се рано зна ко ће шта бити. То је културна предност — уштеди се много времена.
Наше домаће технократе и бирократе, као и њихове глобалне колеге, никада нису работали ништа што би се могло назвати реалним сектором. Али то је њихова снага: ако не разумеју ни крупни ни ситни бизнис, они не могу ни да га угрозе — нити да му помогну — па је тако одржан савршени баланс у коме свако ради оно што не зна, али упорно.
Развијене државе воле да се похвале да њихов крупни бизнис воде људи високог интелектуалног калибра, са високим умним количником, што је и потврђено. Код нас, међутим, ми држимо до традиције: интелигенција је секундарна, али послушност — то је капитал.
Код нас се стално показује једна узбудљива, локална специфичност: и у политици и у послу, кључни механизми функционишу као да неко повлачи конце, а сви остали се грациозно крећу као марионете. И то је добро — нема места неизвесности, нема непредвиђених скретања.
Зато, када човек погледа све ово, тешко је не закључити да смо стигли у сам врхунац политичке еволуције. Све је усклађено: политика без идеја, функционери без животног искуства, лидерство без харизме, систем без ризика, свет без непредвидивости.
Живимо у добу у коме је све предодређено, унапред договорено, унапред разрађено и унапред распоређено. У најбољем од свих могућих уређених светова.
Ако неко и даље сумња, нека само пажљиво погледа ове апаратчике: ти тихи, безбојни, беспрекорно дисциплиновани хероји савршене стабилности. Људе који никада нису радили ништа друго — па зато коначно раде оно за шта су и створени.
Да воде свет који је, барем на папиру, савршен.
Милан Станковић
.webp&text=МИЛАН СТАНКОВИЋ: КАРИЈЕРА НА ЦАРСКОМ ДРУМУ (ИЛИ КРАЈ ПОЛИТИКЕ КАО УВЕРЕЊА)&via=stc_network)
.webp)
0 коментара:
Постави коментар