КолоВођА
***
Године су ме стигле, моје тело је почело да отказује послушност. Срећом, ум ми је остао блистав као крљушт рибе плашице из Охридског језера. Одмалена сам слабо видео, тако да ми је перцепција простора прилично измењена. Некад сам песме бенда Дисциплина кичме одвртао до даске; било ми је драго што то околини није пријало, али ме је Којина Бука у моди временом коштала озбиљних проблема са слухом. Изврнути свет Луиса Керола постао ми је свакодневица, што и није толико чудно, јер су нам доктори поставили исту дијагнозу.
У средњим годинама, напротив, постао сам фанатични љубитељ безвучне композиције 4’33“ Џона Кејџа, пркосећи тако филозофској аксиоми Паскала Мерсијеа: Људска бића не подносе тишину, јер тешко подносе себе. Стрепим само да ме омиљена Бетовенова Девета симфонија не претвори у злог Алекса из филма Паклена поморанџа.
Између осталог, проблеми са кичмом постали су све учесталији, што је као последицу имало хроничну укоченост леђа. Болове сам некако успевао да ублажим свакодневном квантном медитацијом. Главни проблем је, међутим, настао када сам морао да се савијем због неког посла, што је могло довести до трајног задржавања у беспомоћном и понижавајућем положају. Такав језив епилог нисам прижељкивао као судбину клету.
***
Због здравствених проблема, мало ко је хтео да ме запосли. Моја животна егзистенција била је на неки непредвидиви начин угрожена. Зато сам, након безброј процедура и здравствених прегледа, решио да се обратим изабраној неуроОлошкињи како би ми дала прецизну дијагнозу и упут за инвалидску комисију. Ионако сам се у животу нарадио за ситне паре и велику муку, па да барем убудуће уживам поред реке — да пецам рибу и слушам тишину, ако ништа треће! Дубоко сам веровао да је скромност врлина срећних људи, те ми материјални моменат никада није био важан приоритет у животу.
Елем, нестрпљив да дочекам решење о телесном оштећењу, отишао сам до Националне службе за активно тражење незапослености како бих саветници назначио будуће промене у свом радном статусу. Покуцао сам на врата њене канцеларије, а она ме љубазно позвала да уђем.
— Па, добро, Дон Кикоте... убацићу те у нашу евиденцију као особу са инвалидитетом чим добијеш решење. Знам да си паметан, вредан и способан, али... свестан си да је тешко наћи посао. Иначе, понуда за неквалификоване раднике је огромна, али је твој проблем што си преквалификован, па тренутно немам шта адекватно да ти препоручим.
— Како мислите преквалификован? Ја чак немам завршен факултет! Иако диплома није једино мерило знања, знате да имам пуно заната у својим рукама — самоук сам, иначе.
— Видиш, твој CV као да је преузет из стихова песме Пекар, лекар, апотекар. Претпостављам да је и тебе упропастио рокенрол. Сам си себи закувао љуту Рибљу чорбу, и немој сада да кукаш и свуда се брукаш.
— Пријатељски ти саветујем да све своје стечене преквалификације спустиш на ниже квалификације, како би ти се шансе за запошљавање значајно повећале. Да ли би те занимало да те пријавим на неки актуелан курс?
— Знате већ да сам прошао кроз све бескорисне обуке и да ми нису много користиле. Имате ли нешто ново у разноликој понуди едукативних програма?
— Баш размишљам, управо! Шта кажеш на курс плеса? Таман да раздрмаш зарђалу кичму и не губиш драгоцено време на физикалне терапије. Ко зна? Можда временом постанеш стални члан неког културно уметничког друштва или познате плесне групе. Види барем мало света, ако ништа друго. Живот ионако пролази док ми размишљамо само о послу. Ипак, не ваља ни да човек седи докон, јер тако даје лош пример омладини која би само да лежи и обогати се преко ноћи.
— У реду! Да барем привремено спојим лепо с корисним док не добијем решење о инвалидитету, а онда ћу размислити о даљим корацима.
— Овог тренутка уносим твоје податке у рачунар и пријављујем те на листу за курсеве који су перспективни. Као што вероватно знаш, ово те ништа неће коштати као незапослено лице, јер држава подржава активно тражење посла. Зато што пре посети ову адресу где се налази плесна школа с којом имамо дугогодишњу сарадњу и реци да сам те ја послала. Да ли знаш где се тачно налази или да ти покажем локацију на Google Maps?
— Како, да не! Па то је у мом комшилуку. Сваког дана бар десет пута прођем поред ње и приметим велику гужву, као да се дели нешто бесплатно.
— Ето! Шта је боље од тога да ти је школа, а можда и будуће радно место, у близини куће. На посао ћеш ићи певајући, а враћати се играјући.
***
Захвалио сам саветници на помоћи и журним кораком кренуо ка добро познатом објекту. Баш када сам замакао иза црквене порте, умало се нисам сударио са здепастим поштарем који је, сав занет у мобилни телефон, трчкарао цик-цак унаоколо, не обазирући се на пролазнике.
— Дон Кикоте! Свуда те тражим, никада ниси код куће. Имам за тебе пакет који морам лично да ти уручим. Потпиши овде да си га примио, па да идем даље.
Брзоплето ми је пружио хемијску оловку, а ја сам се сетио да нисам понео наочаре, тако да нисам јасно видео где треба да се потпишем.
— Ма, није ни битно! Извини, журим на штрајк поштанских радника. Жуууррииииииимм — ајд' ћао!
Одгурнуо ме је у страну својим незграпним телом и, након двадесетак корака, свом силином улетео кроз одшкринута врата плесне школе у коју сам се и ја упутио. Ушао сам за њим, решен да му вратим оловку коју је у журби заборавио, како се не бих избаксузирао. Није лепо да поткрадам државу наочиглед цркве у близини!
Пре него што сам ушао у просторије школе, приметио сам графите исписане спрејом тик до врата и препознао стихове песме моје омиљене групе The Doors: When the music’s over. Turn out the lights! Морисонова пророчка мисао оснажила ме је у уверењу да сам на правом месту. Надам се да ћу чути врисак лептира, као што је песник прижељкивао пре своје смрти.
У тесном и мрачном ходнику школе поново сам се сударио са поштарем. Покушао сам да му на брзину објасним да је нешто заборавио, али ме је он, видно задихан, прекинуо.
— Пусти, Кикоте, ту безвезну оловку! Можда ће ти једном и затребати, ко би га знао? А сада — журим... жуурррриииииим на протест!
***
Зачувши галаму у ходнику, испред мене се појавила отмена, средовечна госпођа с необичном мачком у наручју. Имао сам нелагодан осећај да ми се мачка церека у лице, иако сам претпоставио да је то само оптичка варка због мојих уобичајених проблема са видом.
— Добар дан! Шта тражите овде ненајављено, господине? — обратила ми се прилично оштрим тоном, непрестано милујући своју љубимицу.
— Мене су, знате, послали из Националне службе због курса плеса. Проследили су вам моје податке, проверите молим вас!
— Шта мислите?! Да сте неко толико битан да ме деранжирате!
— Заиста, извините! Ево, сачекаћу напољу — таман да попушим паклу цигарета. Позовите ме када будете расположени да радите.
— Хм... кад боље размислим, ви сте ми једина публика данас. Делујете ми на први поглед интелигентно и продуховљено, па бих вас замолила да пажљиво одслушате оперску арију коју изводим сваког дана на паузи. Иначе, овде радим као рачуноВођА. Знате, стекла сам дебелу пензију у Америци,али сан ми је да под старе дане запевам у чувеној Метрополитен опери у Њујорку.
— Није ми само јасно... зашто уопште радите, ако сте већ стекли инострану пензију, а верујем да она није мала?
— Зато што сам локал-партиЈота! Трудим се да поштено заслужим и националну пензију као несуђена примадона Народног позоришта. Уђите у канцеларију и одслушајте арију из моје омиљене опере Кар-мен. Искрено, техника дисања ми је мало проблематична, али радим на томе да је унапредим. Приметили сте сигурно да имам велики капацитет плућа, што иде у прилог мојој харизми и певачком потенцијалу.
Закорачио сам у њену минијатурну концертну дворану, а дива, онако ниска растом, попела се на канцеларијски сто и почела да изводи гротескну верзију чувене оперске арије. Њена умиљата мачка, као да се церекала од среће, загребала је оштрим канџама по керамичким плочицама на поду, додајући језивим фреквенцијама још мрачнији призвук — као да сам се затекао у неком од кадрова филма Ноћ вештица Џона Карпентера.
Када је завршила са својим наступом, учтиво сам јој рекао да због лоше акустике просторије није баш све звучало савршено, али да би у Метрополитен опери све легло на своје место и да не треба да се брине без велике потребе како не би изгубила свој драгоцени глас.
— Е, баш сте велико срце! Видим се да сте музички образовани и да савршено препознајете мој јединствени уметнички изрез! — рекла ми је сва усплахирена, док су се низ дубок деколте сливале крупне капи зноја.
— Да коначно пређемо на посао јер се ближи крај моје двосатне паузе. Шта рекосте, како се зовете? Морам да проверим да ли сте уопште на нашем списку.
— Зовем се Дон Кикот. Пре неких сат времена, саветница ме је пријавила за курс плеса, као што сам вам претходно и рекао. Додато је моје име на постојећи списак, а надам се да еУправа не греши, јер је сигурно природно интелигентна.
Претрага по мејловима и базама података одужила се, па сам јој крајње добронамерно понудио помоћ — иако нисам најбоље видео без наочара.
— Шта умишљате, Дон Кикоте?! Зар сматрате да боље од мене познајете ствари које ја никако да научим? — увређено ми је рекла.
— Дефинитивно вас нема на списку! Жао ми је, не могу вас примити на курс плеса — процедура је сурова, али и праведна.
Мрзело ме је да се даље препирем јер је било паметније да своје драгоцено време потрошим на креативније ствари. И таман што сам посегнуо за кваком на вратима, она се огласила приметно смиренијим тоном.
— Управо сам се сетила, а покушавам све време! Пре десетак година била сам на наступу наше велике уметнице која је дириговала својим хором у Карнеги Холу. Рекла сам јој одакле сам и да ми је велика жеља да постанем оперска певачица. Док ми је давала аутограм, споменула је да има унука и показала ми његову слику. То мора да сте ви! — тешко да грешим, јер одлично памтим лица.
— То сам ја, главом и брадом — мада то у принципу и не мења ствари у вези с курсом плеса, ако ме заиста нема на списку. Идем ја на пецање, ако ми не замерате. Више волим да гледам како пловак игра на површини воде.
— Како не мења! Биће нам велика част да је нови члан нашег ансамбла унук познате уметнице.
— Буни ме једна ствар око саме реализације курса. Вероватно ћу цео износ морати да платим из свог џепа, а динара немам јер сам незапослен.
— Ма дајте, молим вас! Кога још данас брига за правне или друге заврзСаламе. Заборавили сте да сам живела у Америци, тако да сам у свакодневну праксу увела методе герила маркетинга које одлично анимирају људе да се масовно уписују код нас
— Захваљујући мени као рачуноВођи, а првенствено КолоВођи — кога ћете нешто касније да упознате, наше плесне школе отварају се широм земље.
— Како све то заправо функционише, волео бих да знам?
— Врло једноставно... уместо да унапред платите одређени износ нама, ми вам на првом часу дајемо субвенцију, а онда нам је на наредном враћате, увећану за дуг са претходног часа који нисте платили јер вам га нисмо ни тражили. И све тако наизменично, до краја самог курса, док сав новац поново не буде код нас. Дакле, ако сте ме добро разумели, данас вас неће ништа коштати да уђете у пирамидално коло са нама.
— Свашта ме је научила бивша девојка, која је иначе била финансијска саветница на Вол Стриту, и велика је штета што се у погрешно време нашла на једној од Кула близнакиња како би ме запросила. Ја сам требала бити на другој, али сам каснила због великих обавеза, као и обично. За велику журку у Централ Парку након просидбе била је ангажована и позната група Идоли, чију песму А ја кажем А, а где је Америка обожавам. Ко зна зашто је то било добро — мада смо се лудо волеле! На крају љубавне приче, закопала сам тешку трауму у дубоку државу и вратила се у родни крај.
— Да не губимо време, јер ми истиче скраћено радно време! Продужите слободно до плесне дворане да боље упознате наш ансамбл. Ако вам се из било каквог разлога нешто не допадне, биће ми искрено жао, али ценим вашу уметничку слободу да одустанете од курса. Само идите низ ходник, за мојом слатком мачкицом, а она ће вас одвести тачно где треба. Ја се морам психички припремити за вежбе дисања са учитељем певања, који само што није потуцао на врата. Пардон... опростите на малом лапсусу — покуцао, хтела сам рећи! Дуго сам била ван земље, па ето, заплићем језиком често.
***
Кренуо сам за насмејаном мачком која је весело махала репом, савијајући га у чупави знак питања, као да ме провоцира. Коначно смо ушли у пространу, слабо осветљену салу у којој се по, свему судећи, одржава курс плеса.
— Добар дан! Драго ми је што сте дошли, и претпостављам да сте овде да бих вас подучио својим вештинама. Видим да вас је наш мачак допратио, а он такву част указује само уваженим особама. Иначе, строго обезбеђење не дозвољава никоме да уђе у наше просторије.
— Да вам се прво представим... ја сам Hеrrz Ass — сертификовани међународни КолоВођА врхунског ансамбла који видите иза мене. Новим члановима обично говорим мотивациону поруку за добродошлицу: Ми смо мали клан који кује велики план!
— Баш ми је драго! Искрено, ваше име и презиме ми звуче помало необично, да не кажем аристократски.
— Nomen est omen! Зашто вас то чуди, побогу? Моји корени су изворно германско-англосаксонски, али сам рођен на овој каљавој груди, тако да имам неотуђиво право да мојим венама тече и словенска крв — и знајте да нисам малокрван! Велики сам љубитељ и поштовалац народних игара, те сам се слатко изиграо разних кола још за живота, а временом постадох признати ауторитет и ван граница земље.
— Мој животни мото гласи: Сељак преже вола — ја, народна кола! Знам да то звучи нарцисоидно и претенциозно, али сам ту крилатицу изрекао тенденциозно, како бих и сељаке уздигао на виши, духовни ниво и тако их мотивисао да нам се у што већем броју придруже. Ред би био да те упознам и са осталим члановима ансамбла, па да сви заједно заиграмо!
Пажљивије сам осмотрио просторију и као да сам угледао нејасне силуете људи који су ми наизглед деловали помало необично, али и веома застрашујуће. Избечио сам очи у полутами, покушавајући да изоштрим видно поље, и приметио сам да неки уметници чврсто држе штаке у рукама, док други грчевито стежу металне штапове и носе тамне наочаре, као да су слепи. Неки су, пак, правили брзе и нагле покрете прстима, као да покушавају нешто да кажу мени неразумљивом мимиком.
КолоВођА је приметио мој зачуђени израз лица, па ме је благо потапшао по рамену, схвативши да сам мало збуњен, а затим се, пун себе, похвалио...
— Не чуди се, пријатељу, што међу нама има ћопавих, слепих, па чак и глувонемих. Без обзира на све телесне мањкавости, ми смо прилично уигран ансамбл коме ни озбиљни хендикепи не представљају никакав проблем у постизању врхунских резултата на такмичењима широм наше лепе домовине. Оно што ме посебно радује је то да људи попут мојих уметника има све више, захваљујући генијалном и мудром потезу госпође рачуноВође. Вероватно ти је испричала о чему се ради?
— Ма, добро разумем — све је прилично транспарентно као ова мрачна дворана! И сам већ дуго имам проблема са видом и слухом, мада ме највише брине кичма. Ако се само једном незгодно савијем — ту ми је, заиста, крај!
— Немој да се секираш! Као што можеш да видиш, ја сам потпуно здрав, и хвала др Франкенштајну што ми ништа не фали — да се нашалим мало с тобом, како бих те опустио.
— Као КолоВођА носим тешко бреме одговорности и будним трећим оком пратим да се нико не повреди док играмо. Ако само један од нас падне, сви ћемо пасти као домине — и тога сам савршено свестан! Веома је важно да ме сви чланови ансамбла прате у корак, а то свакако није тешко јер захтева самодисциплину и п-ослушност.
— Не разумем шта тачно мислите када кажете п-ослушност? Има ли то неке директне везе са под-учавањем које сте малопре споменули?
— Видиш... игру сам војнички прецизно осмислио да они који добро виде и чују, али су мало ћопави, лупкају штакама по паркету у ритму који им задајем ногама, како би ме глуви и слепи интензивније осетили преко вибрација пода. Тако се синхронизујемо и ухватимо корак, независно од наших мањкавости. На крају крајева, највећи део игре се своди на тапкање ногама у месту или повремено окретање у круг, тако да се таква једноставна матрица лако увежбава и почиње да се игра инстинктивно, без много непотребног размишљања које само одузима позитивну енергију.
— Наша омиљена игра зове се Глуво коло — јер нема музичку пратњу, осим јасног диктата мојих ногу. То практично значи да је испадање из ритма сведено на минимум, чак и за оне најглувље. Увео сам и новину: играчи повремено мењају своја места у колу, да бисмо избегли засићење и губитак креативног елана. То је недопустиво за врхунски ансамбл који претендује на светску каријеру. Мени је доживотно резервисано место на водећој позицији у отвореном колу. Понекад је то скроз лево, а понекад скроз десно — све зависи од перспективе, али суштински то не мења ствари, јер сам КолоВођА у свим ситуацијама.
— Морам да вам признам да једино знам да играм Бранково коло; вероватно су вам стихови познати?
Коло, коло, наоколо,
Виловито, плаховито,
Наплетено, навезено,
Окићено, зачињено,
Брже браћо, амо, амо,
Да се скупа поиграмо.
— Тренутно немамо у плану да мењамо свој уметнички програм, јер из објективних разлога не можемо да постигнемо тако брз ритам, иако звучи обећавајуће. Но... ти се лепо ухвати с нама под руку — па да оплетемо по Глувом колу.
Стао сам солидарно, као наглува особа, између слепог и ћопавог, како бисмо чинили нераскидиву целину. КолоВођА је почео ђоновима својих црних кожних чизама да нам у дубоком заносу диктира ритам. Кренуо је неколико корака улево, па стао. Потом је одсечно тапкао у месту. Затим кренуо мало удесно... па смо поново тапкали с њим неко време у месту. И све тако редом, док нисмо направили пун круг. Онда се журно упутио на други крај кола и поновили смо све исто, само у супротном смеру.
У наредном циклусу почео сам да губим корак са свима, јер сам због губитка слуха имао поремећен центар за равнотежу. Он је кренуо нагло улево, а ја сам се померио удесно. Почео је да тапка у месту, а ја сам, по инерцији, наставио да играм даље. Када смо формирали компактан круг, центрифугална сила ме својом снагом избацила ван кола.
КолоВођА се бесно раздрао на мене, нимало не личећи на љубазног човека какав се на почетку представљао.
— Дон Кикотеее, коло не сме да стане!
— Џаба ти је наглувом говорити, изгледа! Лепо сам ти рекао да мораш да искључиш мозак и беспоговорно пратиш мој ритам. Је л' то, бре, неки велики проблем, или да ти нацртам на табли? Потпуно си нам разбио концепт у самом старту и очигледно ниси тимски играч. А кад једном уђеш у коло с нама, знај да нема бежаније!
— КолоВођо! Рекао сам ти већ да играм само Бранково коло, а ово ми је некако превише монотоно, депресивно и клаустрофобично, па ми никако не полази за ногама. Да се разумемо, не лежи ми твоја школа, па да се лепо опростимо — као у Бранковом Ђачком растанку.
— Е, па неће моћи, Кикоте! Поломићемо ти обе ноге па ћеш ћопав заиграти с нама. Да те само уверим како се мој ритам хвата с лакоћом... без грешке у корацима!
***
Чланови ансамбла, попут разуларених зомбија из спота Трилер Мајкла Џексона, кренуше изненада ка мени. Предњачили су ћопави, а за њима су милели глувонеми и слепи, настојећи да ме оборе на под и трајно хендикепирају ударцима дрвеним штакама и металним штаповима, одузимајући ми способност да се крећем слободно без икаквих ортопедских помагала.
Потрчао сам дијагонално преко дворане, до самих улазних врата, али се саплетох на нешто грбаво у полутами и прострех се као итисон по паркету. Ошамућен од снажног ударца главом о под, а ионако слабовид, учинило ми се да лежим поред велике гусенице. Схватио сам касније да је то био тепих, који је КолоВођА уролао и одложио на руб дворане како не би упијао вибрације, без којих би играчи били тотално дезоријентисани у простору.
— Хоћеш да повучеш дим, Кикоте? Кад већ пузиш по паркету, кулирај бар мало са мном. — обратила ми се гусеница, премештајући кристалну лулу с краја на крај усана.
— Само дубоко увуци у плућа и продисаћеш за пар секунди. А онда ћеш, надам се, угледати шареног лептира који ће те на својим крилима однети далеко одавде. Никада више не дозволи себи да се вучеш по поду, како не би као дроњави тепих завршио у неком прашњавом и мрачном кутку — сурово одбачен, годинама гажен и излизан од туђих ногу.
— Теши ме само то што је моћ моје метаморфозе велика, али је велико питање шта ће једног дана излетети из мене. Можда ћу се поново родити као чаробни монарх лептир, а можда ће од мене испасти само бедан мољац? Додуше... док буде вуне и оваца, биће и мољаца! Зато се, барем ти, што пре усправи. Људско си биће, па треба храбро да управљаш својом судбином, а не да чекаш како то ситуација налаже и новчаник те слаже. Мени, једино преостаје да у овом мраку маштам о слободи док пушим мирисну травку из луле.
Послушао сам гусеницу и повукао пар димова, док су се разјарени чланови ансамбла трапавим корацима приближавали месту мог пада, набадајући штаповима по дворани.
За разлику од осталих, КолоВођА је опуштено седео на удобној дрвеној хоклици коју је добио као награду на такмичењу у Америци и, склопљених руку, стрпљиво чекао на епилог догађаја... убеђен у своју доминацију.
***
У том тренутку, изнад моје главе, појавио се огроман лептир монарх, који је долетео кроз разбијени прозор окренут ка црквеној порти. Једним скоком, попео сам се на њега, и одлепршали смо напоље.
Сетио сам се да сам заборавио пакет у канцеларији код рачуноВође и замолио лептира да ме спусти на земљу како бих га преузео, а он може наставити својим путем даље. Живо ме је занимало шта се налази унутар пакета и питао сам се ко је уопште пошиљалац. Имао сам довољно времена за малу диверзантску операцију јер сам и даље био кадар да брзо стигнем и утекнем — за разлику од инвалида из ансамбла!
— Није ваљда да сте већ завршили са часовима плеса за данас? Надам се да сте барем уживали и брзо ухватили корак са мојима. Заборавила сам у журби да вам кажем да ми је ваша бака споменула да сте страствени риболовац. Желела бих да вам, у знак пажње, поклоним килограм брашна и литар уља — ако се не вређате! Нека вам се нађу при руци кад пржите уловљену рибу. Ми тога заиста имамо на претек и великодушно делимо са члановима и симпатизерима ансамбла. Оно мало што нам остане уступимо народним кухињама — штета да се баци када ужегне. Знам да звучи мало нескромно, али и то је једна од мојих идеја.
— Желела бих нешто да вас замолила, а било би лепо да остане између нас —може ли? Школа плеса сутра неће радити јер се у дворани одржава велика смотра народног фолклора. Највише бих волела да наш ансамбл буде проглашен за најбољи у региону. Само заокружите КолоВођу на овом папиру, да не морате поново долазити сутра. Биће сунчан викенд, па уживајте у риболову, кад већ толико волите.
— Где ли сам само оставила оловку? Ова мачка ми стално износи ствари из канцеларије, полудећу!
Док је нервозно претурала по фиокама, мачка ме је гледала својим проницљивим, урокљивим очима и, као да се осмехује, проговорила у мислима:
— Дон Кикоте! Није битно с ким се хваташ у коло ако је КолоВођА увек исти! Ваљда си до сада то схватио?
Климнуо сам главом у знак потврде мачје мудрости и пожелео јој да никада не оскудева у мишевима током свих девет живота.
— Не вреди! — хистерично је завапила рачуноВођА.
— Нема шансе да нађем хемијску оловку, тако да од гласања данас нема ништа. Ма, нема везе... ионако се унапред зна ко ће победити сутра. Не питајте ме како, да вам не откривам јавну тајну.
— Идем сада да однесем кафу КолоВођи и ансамблу. Драго ми је што смо се упознали. Пренесите поздраве вашој баки, и надам се да ћемо једног дана имати заједнички концерт, барем у Миланској Скали. Није то тако далеко.
— На жалост, нећете! Недавно је оболела од тешке деменције и не сећа ничега — ни своје богате каријере, ни мене... а понајмање вас. Можда је и боље тако!
— Заиста ми је жао због њене судбине. Ко би могао да предвиди тако нешто. Иииијјуу, кафа ми се охладила... жуууурим!
***
Извадио сам из џепа поштареву хемијску оловку и у трену избушио рупу на папиру који је рачуноВођа споменула. Окачио сам папир мачки на реп, нека сутра парадира на смотри, церекајући се КолоВођи — не мени!
Сео сам на дрвену клупицу у црквеној порти са намером да коначно отворим пристигли пакет. Коначно сам угледао оно што сам дуго прижељкивао — чудотворну крему која је била мој последњи спас за оболелу кичму. У земљи је било немогуће да се набави, јер се налазила на црној листи због свог тајног састојка, који је и гусеница радо користила док је сањарила о својој метаморфози — чекајући долазак шареног лептира.
На дну амбалаже налазила се мала цедуља. Пажљиво сам је развио и прочитао калиграфским словима исписану поруку:
Само Свемир Србина Спасава! — др Скали.
![](https://buffer.com/add?url=https://sipakrs.blogspot.com/2026/03/blog-post_372.html&picture=https://i.ytimg.com/vi/lwiJdORwCBE/default.jpg&text=НОВА КЊИГА ДОН КИКОТА "КОЛОВОЂА"&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар