НОВА КЊИГА МИОДРАГА ЛАЗАРЕВИЋА „У ДАХУ“
.jpg)
ПЕДАГОГИЈА
Отац
једног дана рече сину:
-Изађи
из те собе мало на свеж ваздух, само буљиш у тај компјутер! Види како си блед,
постаћеш грбав, почећеш да носиш наочаре... Ускоро ћеш напунити 15 година, а
немаш ни девојку, не бавиш се никаквим спортом, осим што гледаш преносе
билијара и формуле један.
После
месец дана, било је око један сат после поноћи, отац је чекао сина да се врати
из града. Кад је син ушао у собу, отац му рече да седне преко пута њега.
-Види
колико је сати, мада знаш колико је. Где си се смуцао све ово време? По
парковима, хаусторима, туђим становима, уместо да седиш и учиш. Офуцао си се
као фебруарски мачак јурцајући за девојкама.; можда с другарим пушиш и пијеш, а
требало би већ да размишљаш коју ћеш средњу школу да упишеш. Само још једном
дођи тако касно и можеш да се вратиш тамо одакле си дошао.
СРЦЕ У ШЕШИРУ
Жан
Пол је стигао до булевара, сео на углу испред маркета и поставио шешир испред
себе. Није кривио руке и ноге нити превртао очима и молио за новац. Нервирало
га је кад пролазници бацају ситниш у шешир, а нарочито поред њега.
„Убаците
ми покоји осмех, неку лепу, топлу реч и ја ћу бити задовољан. Они који имају
душу, а има још таквих, услишиће моје жеље“, размишљао је Жан Пол.
Крај
њега је застала госпођа, веома елеганта и Жан Пол повика:
-Не,
немојте, госпођо драга, то никако немојте чинити, побогу, зашто? Не иде,
заисте, срце у шеширу, узмите га назад, молим Вас! Ја не знам шта бих с њим, то
је превелик дар за мене.
Беше
прекасно, подиже се шешир и као мали летећи тањир одлете у васиону.
ДИЈАГНОЗА
-Стари
мој друже, шта ти мислиш...
-Ништа.
Ја сам одавно, поред осталог, изгубио и мишљење.
-Али,
ја сам мислио...
-Ето,
ти мислиш за обојицу.
-Ма,
видео сам ја да си ти у последње време незаинтересован за ове најновије
догађаје, како код нас, тако и у свету... и уопште за све. Али, мислим, да ми
не би требало да имамо тајни, толико дуго се познајемо. Па више се дружим с
тобом него с рођеним братом. Заједно смо завршили основну школу, гимназију;
добро, на факултету се нисмо много дружили јер си ти одустао после прве године
на Правном факултету и шта ти фали, боље живиш него ја... Али, чини ми се да те
нешто изнутра једе...
-Све
си то, стари и добри мој друже, лепо објаснио, али главну ствар ниси погодио.
-А то
је ?
-Мене једе нешто споља.
У ДАХУ
-Ви
сте, господине Јохан, чини се, брзо написали своје капитално дело. Такорећи, у
једном даху, јер се, по реакцији читалаца, тако и чита- започео је разговор
новинар престижног часописа за науку и културу с познатим романописцем.
-Може
се слободно и тако рећи- сложио се писац.
-И
колико сте дуго стварали свој најновији књижевни бисер?
-Читав
живот!- одговори у једном даху писац.
ДА ОСТАНЕ ТРАГ
На
поклопцу лаптопа Џорџ је угледао прашњаве трагове. Као од два папка.
Неко
се ту ноћас играо, скакао по поклопцу лаптопа док је Џорџ спавао и сањао лепе
снове.
Ма,
ђавола је он сањао!
Но,
вратимо се на место овог немилог догађаја.
Вероватно
је неко, после поноћи, немајући друга посла (читај: паметнија), желео да запише
неки текст.
Нешто
веома важно или сасвим небитно које се не би свидело ни њему самом.
Једино
је било важно да остане неки траг.
ПОЖУТЕЛЕ СТРАНИЦЕ
Некад
су биле беле, нетакнуте, а сад су то пожутеле странице.
И
животи на тим страницама су избледели као и судбине људи које су отишле у
неповрат.
Отисци
многих прљавих руку остали су на корицама, измешали се. Нико не може да открије
чији су; сви имају алиби.
И боја
корица мења се из године у годину, деценијама, као и животи читалаца.
На
крају књиге епилог: прошао живот.
Једнако
и оних између корица, као и оних ван корица.
Нема
више ни пожутелих страница.
ЛЕГЕНДА
-Здраво,
легендо!
-Али,
ја још нисам мртав?!
-Утолико
горе по тебе.
-Зашто?
-Зато
што тек треба да умреш.
ТРЕЋА СМЕНА
На
небу нове звезде, њихова је сада смена; оне ове ноћи дежурају.
У
кућици, код фабричке капије, портир Ђорђе, негде око поноћи, вади храну из
торбе.
Мирише
прво, рано воће и почетак лета.
Миришу
млади, црни лук и танко исечени комади беле сланине, док хлеб од јуче не
мирише.
Тако
дежурају звезде и портир Ђорђе, док им се бледи Месец смеши.
Јер, у
поноћној тишини, не чују и не виде како поткрадају фабрику.
МИОДРАГ ЛАЗАРЕВИЋ бави се књижевним
радом 45 година. (Дугогодишњи је новинар- сарадник у многим штампаним медијима
Браничевског округа.)
Објављује радове у многим новинама,
часописима, на радио таласима и у ТВ емисијама.
Нарочито је плодан његов рад у
области хумора и сатире где осваја бројне награде („Чивијада“ у Шапцу; „Златна
кацига“ у Крушевцу; „Златни афоризам“ у Мркоњић Граду...), а налази се и у
антологијама „ Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури“, „Антологији
балканског афоризма“, „Ко је ко у афоризму“, „Дриблинг духа“...
Успешан је и у писању поезије где,
такође, осваја награде и заступљен је у многим збиркама и зборницима поезије, а
пише и драмске текстове.
Његови
радови превођени су на неколико језика.
Написао је и објавио 22 књиге кратких
прича, афоризама, поезије и четири романа. За роман „Бунцање“ освојио је прво место и „Златну
сову“ Завода за уџбенике и наставна
средства у Источном Новом Сарајеву (Република Српска) 2015. године.
Добитник је Повеље културе Културно-
просветне заједнице Града Пожаревца.
Живи и ствара у
Пожаревцу.
.jpg&text= НОВА КЊИГА МИОДРАГА ЛАЗАРЕВИЋА „У ДАХУ“&via=stc_network)
.jpg)
0 коментара:
Постави коментар