Спремте
се, спремте...
Да, силна ће борба
да буде. Политичка, наравно, јер спремају се избори. Крајем маја, у лето или на
јесен ове године, а можда и пред крај године? А можда и не буду све до наредне
године, када већ по сили закона морају бити расписани. Редовни. Мада ни закон
није баш нека превелика обавеза за оне што нас усрећују свих ових деценија. То
по оној Брозовој да се не морамо држати закона као пијан плота!
Све конце у рукама
око избора држи председник. И много више од тога, али нама су избори тема.
Председник ће расписати изборе кад он сам процени да је то неопходно. Могуће на
лето, рече, ако политичка ситуација у свету буде повољна! Рат на Блиском истоку
је велика препрека за одржавање избора у Србији. Порасла цена нафте, Руси нам
одобрили гас само на три месеца, локални избори у десет општина нису сјајно
прошли по владајућу странку и самог председника. Све су то разлози за
пролонгирање избора до даљег. Могу бити, али и не морају. Што би рекао Никола
Пашић – Мож да бидне, ал не мора да значи“!
Протекли локални
избори у десет општина су били као и сви до сада демократски, транспарентни,
равноправни за све учеснике. Једном речју, за пример. Председник свих грађана
Србије се лично укључио у предизборну кампању. Био је први на листи коалиције
странака, којој је на челу његова, Напредна странка. Да би коалиција имала
смисла, прикључене су неке минорне и сада већ потпуно безначајне странке. Ипак,
и поред огромне рекламе у свим медијима, асфалтирања улица и путева у општинама
где су одржани избори, баш сада, посета високих партијских руководилаца, читај
министри које једва ко да је препознао од гласача, и свакојаких других
предизборних активности, добро познатих, резултат је прилично лош. Јесте остварена
победа, али кисела. На једвите јаде мада се резултати броје недељу дана. У
општинама где је гласало десетак хиљада грађана, негде и две-три хиљаде.
Опозиционе изборне листе, махом студентске, изгубиле су од победника, ако су
уопште игубиле, тек за по један мандат! Шта би тек било да су расписани
републички избори и где студенти у већим градовима очигледно имају
предност над владајућом гарнитуром?
Било како било,
победи се у зубе не гледа и победа је прослављена. Председник стиснутих песница,
високо подигнуте руке слави победу једних грађана над другима, иако је он
председник и једнима и другима. Мало необично за нека размишљања о демократији.
На крају и није неки Бог зна какав тријумф. Слави се као да смо Куртија
победили са 5:0! Њега смо побеђивали раније, па сада Срби у одбрањеном Косову
(и Метохији) имају слободу и право да узму косовска документа! Мало ли је?
Важно је да се код нас много гради, да расте
стандард грађана, да нема инфлације и да је народ задовољан. Није срећан, јер
има хлеба, али игре затајиле. Оманули смо у спорту. Фудбал, кошарка, рукомет, одбојка...
Нема медаља, нема свечаног дочека у центру Београда, нема свечаног пријема
спортиста од стране председника. Тужно да тужније бити не може.
Градња не
посустаје, мада и ту има потешкоћа. Сруши се понешто од оног изграђеног, падне
покоји кран од триста педесет тона тежине, отегне се градња, а увећа уградња.
Све ће то народ платити. Срећом да је инфлација само 2,4% премда је храна
енормно поскупела, повећали се комунални издаци, порасла цена бензина
(оправдано, рат је). Појефтиниле пертле за ципеле, а чачкалице на истом нивоу
као прошле године. Зато је инфлација подношљива.
Из свега
наведеног нема разлога да избори не буду одржани. Чим прије, да се изразимо
речником некадашњег највећег сина наших народа и народности. Његово је прошло.
Треба прогласити највећег сина у данашње време. Да се види да и ми коња за трку
имамо. Но, поново споредна тема.
Елем, кад је све
овако добро и потаман садашња власт, која је с незнатним прекидима више од три
деценије стварала и градила ово што имамо данас, комотно може да се нада још
једној изборној победи. На њиховој страни су сви медији, велики новац, наравно
из личне донације, армија чланства. Владајућа странка је бројила 700 000
чланова! Још ако у међувремену, до избора, оствари неке зацртане циљеве, нико
их неће моћи угрозити. Ту најпре мислимо на Покрет за народ и Србију, који је
нешто затајио, но може се очекивати експанзија у скорије доба. Ако којим
случајем стане рат у Украјини и Србија по обећању обнови један до два
украјинска града, нема нашег човека који неће поздравити такав великодушан
гест. Кога све Србија није помогла? Житом из очишћених српских амбара '48-53.
нахранили смо Хрвате, Словенце, народ Албаније. Изградили смо порушено Скопље и
Црну Гору од земљотреса. Наравно, све нам је то узвраћено кад нам је било
најтеже.
Помогли смо
Хилари Клинтон у њеној кампањи против Трампа. Ту је, изгледа, била грешка, али
шта ћеш? Ко ради, тај греши. Ко много ради, много и греши. Закон природе.
Надајмо се да ћемо након завршетка рата на Блиском итоку изградити макар један
израелски град. Због симетрије. Да не помажемо само сиротињу. Треба помоћи и
много богатијем од себе. Сиротиња се углавном тако и понаша. Сиромах гледа увек
да се додвори имућнијем иако зна да га
овај презире.
Миодраг
Тасић
0 коментара:
Постави коментар