SLAVICA MAKSIĆ: PRIČA O PRIČI

PRIČA O PRIČI

Poslala sam nekolicini prijatelja i rođaka priču koja je objavljena u Književnim novinama,

u nameri da se pohvalim. Reč je o čoveku koji peva dok radi, a radi u Gradskoj čistoći. Čula i

videla ja više puta, dok su praznili kontejnere ispred moje zgrade.

Prve su se javile koleginice s posla, sa kojima se družim, iako su po godinama bliže

mojim roditeljima nego meni. Jedna je napisala:

„Kako je to lepo!“

Sledeća ističe moju moć zapažanja:

„Neverovatno, kako uočavate detalje!“

Treća ide dalje, tvrdeći da je moja „inspiracija neiscrpna“. Pohvala prija.

Zatim, stižu komentari mojih vršnjaka. Trebalo im je vremena da pročitaju. Drugarica od

studentskih dana odreagovala je sa „divnooo“, umnožavajući poslednje slovo, što pokazuje njeno

oduševljenje. Moj najbolji drug pravi sličnu kvalifikaciju:

„Divna priča!“

Očigledno da oboje misle na sam događaj, a ne na moje pisanje. Počinjem da sumnjam.

Gde su ostali, šta će oni reći?

Poslednji se javljaju najmlađi. Oni nemaju vremena ni za sebe, a kamoli za čitanje. Čini

mi se da su pročitali iz pristojnosti. Njihove reakcije su iz druge perspektive. Ćerka moga brata,

sada u srednjim godinama, postavlja pitanje:

„Da li se to stvarno desilo ili?“

Najbolje su ćerke moje druge bratanice, koje nisu ni pročitale priču. Razlog je vrlo

jednostavan. Nisu stigle, jer šiparice imaju važnija posla u životu. I zato što je za njih „čitanje

sporo“!?

Slavica Maksić

ŠIPAK.RS