НИНУСУ НЕСТОРОВИЋУ И МИЛАНУ ГРОМОВИЋУ НАГРАДЕ ДКВ ЗА КЊИГУ ГОДИНЕ
Жири у саставу: проф. др Дамир Смиљанић (председник), Светозар Савковић и Мирослав Николић донео је једногласну одлуку да Награду Друштва књижевника Војводине за књигу године за 2025. годину поделе Милан Громовић за његову књижевно историјску студију Рашке очи српске књижевности: средњовековна естетика у српској књижевности XIX и XX века (издавач: Академска књига) и Нинус Несторовић за његову збирку афоризама 11:52: афоризми (издавач: Прометеј).
Нинус Несторовић (рођен 1965. године) је публициста који је посебан реноме стекао неговањем афоризма као форме изражавања сатиричне мисли. У својој новој књизи 11:52 Несторовић бритким афоризмима разоткрива заблуде и лудости човека на нашим просторима који није у стању да растера привид и погледа истини у очи. Аутор указује на добро нам познату интертност да се прихватају ауторитети којима се слепо верује, а не верује у сопствену моћ критичког мишљења. При томе, иеименовање моћника који кроје судбину нашег народа није условљено страхом од цензуре, него је у духу праве сатире намерно интендирано, да се не остане у оквиру једне културе или једног времена, већ да се именује једна људска, сувише људска универзалија. Тако су Несторовићеви кратки записи нашег „нормалног лудила“ више од пуке дијагнозе једног поднебља у којем се живи – они су, сходно универзалном импетусу афоризма, нешто што осветљава мрачну страну људске природе, независно од места и државе у којој се пребива, од вође и власти чија моћ диктира ритам живота. Овде се уједно промишља и сâм карактер афористички поентиране мисли – афоризми нису само скројени за тренутак, већ као књижевни израз претендују на универзално важење. Или како то сам аутор каже: „Отпорност материјала од којих се праве сатирични афоризми је велика. Зато они тако дуго и трају …“ У том смислу, остаје нам да и Несторовићевим афоризмима пожелимо дуго трајање.
Милан Громовић (рођен 1988. године) је научни сарадник на Филозофском факултету у Новом Саду; поред научно-истраживачких радова објављује песме, приче и есеје. У својој обимној студији Рашке очи српске књижевности бави се утицајем мотива и топоса средњовековне естетике на стваралаштво у српској књижевности XIX и XX века. Истражују се елементи средњовековне естетике у опусу предромантичарских стваралаца попут Атанасија Стојковића и Милована Видаковића, теолошки образованих песника Кузмана Станића и Никанора Грујића, затим религиозни мотиви у песмама Лазе Костића о Јовану Дамаскину и Богородици и хронотип спокоја у лирици Бранка Радичевића. Од модерних песника у жижу интересовања доспевају Косовски сонети Растка Петровића у којима се тематизује историјско искуство боја на Косову које је временом попримило димензије митског наратива. Посебно место у Громовићевој реконструкцији митопоетских мотива заузимају дела савремених српских песника – Ивана В. Лалића, Милосава Тешића, Милорада Павића, Слободана Костића, Слободана Ракитића и Светислава Мандића –, па је фокус истраживања на њиховом повратку миту као стратегији оживљавања традиције у сучељавању с модерним обрасцима књижевног стварања. Сваки од ових песника на њему својствен начин развија поетску митологију. Својом минуциозном студијом Милан Громовић указује на могућност продуктивне синтезе традиције и изазова (пост)модерног доба у оквиру српске књижевности која овој даје посебан печат, а такође омогућава да се и дела како рецентних, тако и она мање познатих песника сагледају из једне нове перспективе из које заокрет ка миту значи ослобађање креативних потенцијала, а не пуку историјску реминисценцију.
У Новом Саду, 30. априла 2026. године Чланови жирија:
Дамир Смиљанић, председник
Светозар Савковић, члан
Мирослав Николић, члан
0 коментара:
Постави коментар