VIRUS Milko Stojković
DELEGACIJA Maja Marković
PAPRENE KAPSLE Tošo Borković
PRAVA POKOJNIKA Ljubomir Ilić
LEGALIZACIJA Slobodan Simić
PREČICE Biljana Dragutinović
DOK TRAJE, TRAJE Slavica Agić
DVA PACIJENTA BEZ GREŠKE Savo Martinović
SRBIJA 51. ZVEZDICA NA AMERIČKOJ ZASTAVI Ljubiša Simić
EKONOMSKI PATRIOTIZAM Marko Pejić
Predlog za nagrade:
PRVA NAGRADA: Srbija kao 51. zvezdica na američkoj zastavi
DRUGA NAGRADA: Prava pokojnika
TREĆA NAGRADA: Ekonomski patriotizam
Delegacija
Prošle nedelje se u naše preduzeće najavila delegacija iz inostranstva, u sredu u 12h. U
obilasku svih zemalja iz kojih uvoze robu, poslovni partneri su stavili i nas na spisak.
Direktor nam je to svečano saopštio na jutarnjem sastanku i naložio ozbiljne pripreme — uz
ograničen budžet. Imamo nedelju dana. Sasvim dovoljno da sve dovedemo u red. On je već
bio deo delegacija, uspešno je delegirao zaduženja, zna čovek šta treba.
Firma nije poslovala loše i stanje u njoj je bilo iako ne reprezentativno, korektno. Uspevali
smo da zaradimo svoje plate, doduše ne dovoljno i za povećanje a kako se na kraju svakog
meseca širila napetost iz direktorove kancelarije, nismo se ni usuđivali ni da pitamo.
Narednih dana svi smo pauzirali svoje poslove i posvetili se pripremama. Od sekretarice do
šefa proizvodnje — svi su zalegli.
Najveći problem je bio izbaciti bubnjaru, improvizovanu peć na čvrsto gorivo kojom se greje
proizvodnja. U tom procesu šefu smene je iskočila kila, pa smo morali hitno da ga
evakuišemo. Rupu od čunka zamaskirali smo malim ventilatorom. Ono što je preostalo od
zapaljivog materijala spalili smo iza hale, ionako je grejna sezona pri kraju. Ubačen je novi
kalorifer — uz napomenu da se ne uključuje.
Svi radnici iz proizvodnje dobili su zaštitne cipele i radno odelo. Nije svima odgovarao broj
L, ali za jedan dan — izdržaće. Zujali smo po hali kao pčele u košnici, samo je trut sedeo i
nadgledao. Izbacili smo lom i popunili praznine. Ispratili smo i bezbednost i zaštitu na radu.
Kolega je na buvljaku našao protivpožarni aparat - upola cene koji smo okačili na vidno
mesto, zajedno sa planom evakuacije sličnog objekta. Dvorište firme i prilaz smo pokosili
trimerom, zasađeno je i nekoliko tuja. Repromaterijal smo rasporedili po hali, da izgleda kao
da se radi. Ubrzo je stigao i električni viljuškar sa obučenim viljuškaristom. Radili smo i za
vikend. Negodovanje je diplomatski ugušeno pretnjom. U nedelju smo čistili proizvodnju i
glancali mašine. Svaki radnik je dobio novi metar uz potpisan revers.
Sa interneta smo skinuli tehničku dokumentaciju za tekuće proizvode i popunili je
retroaktivno, tri meseca unazad. Kao simbol lokalnog šarma okačili smo veliku srpsku
zastavu. Kancelarije su išle lakše. Plastično kuvalo smo sklonili u šok sobu. Ubacili smo
aparat za espreso koji je direktor doneo od kuće, par fotelja i vazu sa cvećem. Odštampali
smo i uramili slike direktora sa sajmova i naše proizvode. Oribano, očišćeno, uglancano —
vidi se ozbiljna firma.
U ponedeljak, svi na visini zadatka. Svi okupani i u čistoj odeći. Neprijavljeni radnici su tog
dana dobili slobodno. Koleginica je blistala u novim krpicama, uzela na rate — moći će i
posle da ih nosi. Blaga nervoza oseća se u vazduhu. U kancelariji su svi koji blago znaju
engleski. Nismo ni jeli. Nemamo predviđeno mesto za to, a ne bi bilo lepo da nas zateknu.
Toalet se koristio samo u krajnjoj nuždi, doslovno. Čekamo. Viski i voda su ohlađeni.
Proizvodnja samo tutnji.
Oko petnaest do četiri zove direktor. Zadržali su se na ručku. Delegacija je toliko raspoložena
da ne ide sad da ih prekidaju. Pričaju o biznisu. Neće doći. Možemo da se vratimo redovnim
aktivnostima. Ionako niko ne vidi kad radimo. Za deset minuta, ventilator je skinut, bubnjara
vraćena i založena, a protivpožarni aparat nestao. I onako je poznato da se svi veliki poslovi
sklope u kafani.
Maja Marković
ДОК ТРАЈЕ, ТРАЈЕ
- Еј, здраво! Па где си ти? Од кад те нисам видео! Јесу ли у пензији?
- Не. Још не.
- А иначе, штоно кажу, шта има, како си?
- Одлично.
- Охо, охо, види тебе, кажеш одлично. Данас је тешко чути да је неко иоле добро, а тек
одлично. Баш ми драго. Значи све у реду, код куће супер, здравље добро, одлично, а?
- Ма јок, како здравље добро. Никакво. Нит видим, нит чујем, дементан, напао ме онај
Паркинс.
- Немој ми рећи, Паркинсонова болест?
- Е, то.
- Па како си онда добро, чак кажеш одлично?
- Како да кажем, то је све још увек у некој подношљивој фази, па ми то некако све иде
наруку. Практично сам искористио те недостатке, претворио их у своју корист. Изгледа
да им овакав, са свим тим недостацима баш одговарам.
- Како то?
- Ето тако. Што лошије чујем, ја их снажније слушам. Они нешто причају, ја се
смејуљим. Сви тапшу, ја онда најгромогласније. Како слабије видим, ја их помније
гледам, све раширим очи, а њима изгледа ко да им се дивим. Пошто заборавим на
крају, шта су причали на почетку, одлучио сам да им све аминујем, да не испаднем
блесав. Што теже разумем, јер тешко је баш разумети шта све они причају, ја их онда
боље уважавам. Ако чујем случајно нешто, то ме углавном изнервира и узнемири,
проради онај мој Паркинс, па ми се глава почне климати горе -доле, те изгледа да све
то одобравам. Тако сам побрао њихове симпатије, унапређен сам на послу, плаћају.
Зову ме и ја идем. Још сам успео убедити Мику, Жику и Пају да ми се прикључе. Знаш
да смо иначе увек заједно, а и слични смо. И код њих све полако попушта. Тако их
скупа свуда пратимо и подржавамо са овим нашим могућностима. А моји код куће
презадовољни. Што сам више одсутан, више доносим. Ето, све сам ти рек'о.
- И докле тако!?
- Не знам ни сам, али док траје, траје.
Славица Агић
Prečice
Zazvonilo je. Pre nego što sam uspela da otvorim ulazna vrata do pola, u dnevnoj sobi je već
stajao čovek sa ogromnom torbom o ramenu. Istog trena sto je procvetao brošurama u svim
mogućim bojama.
– Dozvolite da se predstavim – Budimir Prečica, agent prodaje u firmi Horizonti bez granica
d.o.o. Da li ste zadovoljni svojim životom – i zašto niste? – prešao je na stvar pridošlica,
koristeći faktor iznenađenja.
– Pa, ovaj… da, zadovoljna sam.
– Ne, ne, niste me dobro razumeli – pokroviteljski se osmehnuo. – Danas niko nije
zadovoljan. To je sasvim normalno, u skladu s vremenom i modernim stilom života, ali zato
su tu Horizonti da stvar isprave!
– Kako... zašto?
– O sitnicama ćemo kasnije, hajde prvo da razgovaramo o vašim ambicijama. Recite, šta ste
želeli da postignete u životu, a… – osvrnu se unaokolo, procenjujući stanje nameštaja – niste
uspeli?
– Ne znam... ništa posebno... to što jesam. Valjda...
– Zanimljivo! Nema razloga za skromnost, verujte. Mogli biste, na primer, da postanete
političar... još koliko sutra. Pogledajte samo, ništa lakše, brz put, minimalni napori. Imamo
poseban program, garancija 30 dana.
– Ne bih ja to ipak, meni je dobro i ovako, gospodine… Prečica? – lagano mi se vraćala
prisebnost.
– Ma hajte, molim vas, ne pričajte bajke – odmahnu. – No dobro, spektar mogućnosti je
neograničen – dodade, preturajući po papirima. – Vidite ovo: direktor elektroprivrede!
– Hm, šta znam… ne stojim baš najbolje sa strujom.
– Ko vam, pobogu, traži znanje?! – slatko se nasmejao. – Danas se traži efikasnost. Ali u
redu, shvatam, želite izazov. To mi se dopada. Kako bi bilo da osnujete neki privatni
univerzitet i postanete rektor?
– Molim?! Da ne preterujete malo…
– Ma taman posla, kad se može, sve se hoće… ovaj, mislim, sve može! Ili ste radije za
premium ponudu, tri u jedan... Evo, ministar odbrane, finansija ili čak premijer? Samo recite,
birajte – razmaha se Prečica, tutnuvši mi nove brošure pod nos. – Nudimo i obuku, po
ubrzanom tempu: „Bonton za napredne“, „Kultura dijaloga – primena fleksibilnih principa
istine“, „Operativna efektivnost u odsustvu kompetencija“...
– Uh, mislite da bih mogla?
– Naravno! Uslovi su za nijansu oštriji, ali nema toga što zdrava ambicija, dobra volja i
Horizonti ne mogu da udese!
– Pa kako ću... nekako je nezgodno...
Utom se iz kuhinje raširi jak miris zagorele sarme, pa skočih kao oparena, ali mi iznenada
sinu spasonosna misao:
– Znate šta?! – dreknuh odlučno. – Dosta mi je više stalnih primedbi ukućana! Preslano ovo,
ljuto ono, prepečeno, nepečeno… Imate li diplomu kuvarice? Nek košta šta košta!
– Izvrsno! Grand Chef de Gastronomie! – s vidnim olakšanjem uskliknu prodavac, izvlačeći
iz torbe papire sa upadljivim zlatotiskom. – Uz to i sertifikat čuvenog pariskog „Mensonges
et fraudes“, potpuno gratis!
Zastade, pa me odmeri kao da vrši poslednju procenu:
– A ako se jednog dana ipak predomislite, u političkoj kuhinji uvek ima mesta za vrsne
majstore.
– A recepti?
– Bez brige, recepti su provereni – svi sa iste adrese. Zna se ko zakuvava, a ko kusa čorbu! –
namignu zaverenički Prečica, pa ceremonijalno zamahnu pečatom.
Biljana Dragutinović
LEGALIZACIJA
Poštovani građani Srbije,
Ja, vaš voljeni Predsednik, imam za vas dve radosne vesti.
Prva radosna vest je da je Zakon o legalizaciji nelegalnih objekata postigao izvanredne
rezultate. Prijavili ste stotine hiljada objekata, a procene kažu da ih ima još nekoliko miliona.
I ništa ne brinite — sve što ste ikada nelegalno sazidali biće legalizovano. A što još ne
postoji, slobodno izgradite na kvarno , pa ćemo i to naknadno rešiti.
Druga radosna vest je još važnija.
Ideju mi je dao moj vozač Đole, kad mi se požalio da mora da plati zaostale saobraćajne
kazne. I ja sam se tada zapitao: zašto bi iko u ovoj zemlji više bio kažnjavan?!
Zato na moj lični predlog usvajamo Zakon o legalizaciji nelegalnih radnji.
Od ponedeljka, svaki građanin moći će da podnese zahtev za legalizaciju svojih krivičnih
dela.
Vrlo uskoro, u našoj zemlji više niko neće imati nikakvih problema sa zakonom.
Posebno će se obradovati oni koji su, sticajem nesrećnih okolnosti, u krivičnim postupcima. I
njihovi postupci biće rešeni — legalizacijom.
Jer, ako možemo da legalizujemo objekte, zašto ne bismo i postupke? Ako možemo da
legalizujemo nelegalne zidove, možemo i nelegalna dela.
Uskoro, u Srbiji više neće biti ni prekršajnih ni krivičnih dela.
Sve će biti legalizovano, u skladu sa zakonom.
I konačno ćemo svi živeti u potpuno legalizovanoj državi.
Meni dragi moji gradjani ne morate da se zahvaljujete.
Dovoljno će biti, što kaže naš narod: pamti pa vrati!.
Slobodan Simić
PAPRENE KAPSLE
Jutro. Budi me prodoran zvuk alarma sa parkinga. Ustajem na levu nogu. Ulazim u kupatilo,
sipam vodu u dlanove. Kad se napune, zaronim licem, izronim, obrišem se i odlazim u
kuhinju.
Pročitam bajate poruke sa frižidera. Na stolu — jaje na oko. Vidi se da celu noć nije oka
sklopilo. Osetim miris kafe iz komšiluka. Odmah poželim da se bacim na posao, ali nemam ja
sebe na bacanje.
Radni sto je pospremila promaja. Haos — na svom mestu. Uzimam olovku. Pipnem vrh.
Tupo, baš tupo. Zarezujem je britvicom za kalemljenje, sve dok vrh ne postane oštar kao
koplje domorodačkog ratnika.
Dohvatim štilo i pero. Pipnem vrh pera — tupo, baš tupo. Uzimam turpiju za nokte. Oštrim.
Pero varniči. Turpijam ga dok ne bude oštro kao udarna igla šmajsera.
Pogledam na sat. Tačno devet. Vreme je za otvaranje bočice tuša.
Tražim papir koji trpi sve. Uzimam jedan. Gužvam ga, cepkam, kidam, žvrljam. Vidim —
trpi sve. To je taj.
Palim tranzistor. Slušam vesti. Tranzistor hvata nekoliko stanica odjednom. Glasovi spikera
se mešaju kao u dobro uvežbanom horu. Svi čitaju iste vesti.
Dok slušam, razgovaram sa autocenzurom:
Ja: Bez slobode govora možemo samo da sanjamo o ulasku u EU!
Autocenzura: Koliko ja znam, niko ljudima ne brani da govore u snu!
Ja: Sve je više gladnih usta!
Autocenzura: Narod se hrani drugačije — kljuka se senzacijama i tračevima!
Ja: A tema, farmakomafija?
Autocenzura: Šta tebe boli uvo za to!
Ja: Udišemo otrovan vazduh, dužni smo da dignemo svoj glas!
Autocenzura: Još si ti zelen za ekologiju!
Ja: Narod na prosjačkom štapu, a političari sve bogatiji!
Autocenzura: Naši ljudi su naučeni da žive uz štap i kanap. Ne treba to kvariti!
Ja: Odliv mozgova — ostaće samo prazne glave!
Autocenzura: Praznim glavama su dovoljni pametni telefoni.
Ja: Povezanost politike i kriminala!
Autocenzura: Moj ti je savet — veži konja gde ti gazda kaže!
Te reči me prosvetliše.
Sinu mi ideja za savršenu karikaturu:
karikatura bez reči i bez slike.
Tošo Borković
ВИРУС
- Господине Претпостављени, малопре ми лекари из наше болнице јавили о немилом
догађају који ничим није изазван.
- Заразна болест?
- Још горе.
- Епидемија?
- Срећом за сада није, али горе и од тога, а и недајбоже да је буде.
- Шта може бити горе од тога, а да јављају из болнице?
- Детаљним прегледом и стручном анализом откривен је човек који говори истину.
- Молим!?
- Истину, господине Претпостављени, истину и само истину.
- Е само ми је још то фалило! - лупи се председник општине по челу.
Наjпре се снужди, лице му се укисели.
- Који сам ја баксуз! Толико већих, богатијих и развијенијих општина па ништа, а
мене такав малер да стрефи! Шта сам ја то Богу згрешио!
Расположење му се промени у неку врсту хистерије, страха, туге, бола, све у исто
време. Покуша да се прибере, да размисли, да мало охлади главу пре него обавести
више инстанце.
- Од толиког многољудног света да се то деси баш нашој држави?! Ма одувек си ти
мени био лабав и танак за тај посао. Лично ћеш ми одговарати за последице ако их
буде. И шта си предузео поводом тога?
- Наредио сам строгу изолацију пацијента!
- Само то! Само то! Неспособњаковићу један. Изолуј медицинско особље које је било
са њим у контакту. Испитај и изолуј породицу дотичног, ближу и даљу родбину, са
посебним освртом да ли је неко од његових предака осуђиван за тако нешто или можда
лечен од тога, колеге са посла. Провери шта је читао, шта је јео и пио, где је боравио,
да ли је лечен још од неке болести.
- Разумем, господине Претпостављени.
- И још нешто, можда и најважније, слушаш ли ме?
- Слушам, господине Претпостављени!
- Телевизија, да гледа телевизију двадесет четири часа. Не било коју, но државну. Ока
да не скида са ње, реч сваку да упије. Он и сви из његовог окружења.
- Јасно, јасно, госп.....
- Не дај боже узме ли истина маха свет ће се окренути наглавачке, а да ти не
објашњавам шта ће бити са мном, а то ти нећу опростити. ... и што хитније га
прогласити за будалу или још боље за лудака.
Милко Стојковић
ДВА ПАЦИЈЕНТА БЕЗ ГРЕШКЕ
После напорног дана, током којега је кроз његову ординацију продефиловала читава
мала “менажерија” виолентних и питорескних типова и ликова домаћег поднебља,
психијатар се далеко иза поноћи, на крају крајева, једва домогао кревета, који га је,
попут тегљача у вучи конопа, сатима раније мамио у своју утробу. Пошто је
пацијентима закинуо од уста пар седатива, психијатар се загњурио у кревет као
”погођени бомбардер у воде Пацифика”.
И као кад се казаљке на сату поклопе: тик у први сан зачуло се реско звоно на вратима
- трипут кратко па двапут дугачко... Психијатар се у благо изгужваној пиџами једва
догегао до места одакле је допирала звоњава. Прво је одврнуо кључ, притиснуо кваку
па широм отворио врата.
Испред кућног прага стајао је човек заобљене фигуре, са зеленом емајлираном шерпом
на глави, о чијим ушима су, уместо минђуша, биле окачене две црвене смежуране
осушене паприке. О врату је имао обешен велики ђердан, као ланац надимљених
кривих кобасица, које су падале преко трегера закачених за црвено-беле коцкасте
купаће гаће... Са носа, јагодица и усана блештало је руменило “насликано” соком од
зрелих сочних вишања... Преко трегера и кобасица је имао лако затегнут
подофицирски опасач, а на вероватно босим ногама, биле су кожне црне изгланцане
официрске чизме, са симетрично набораним сарама... Ненадни посетилац је у једној
руци држао вретено а у другој преслицу, или провинцијално речено, штиљезу, са
привезаном живом белом пудлицом, која је “играла” кудељу вуне, спремну за пређу...
На бизарну слику, метар надомак ока, сањиви психијатар се није дао збунити. Мирно,
као да пред собом има “намештеног” пацијента из времена волонтерског стажирања,
питао је:
- О, господине, да ли могу да вам помогнем? Кажите слободно све што вас мучи...
- Не мени! Њему, њему, докторе! - завапио је ненадни посетилац, док му се са риђих
бркова топило иње. – Молим вас, нешто хитно учините!... Морате му помоћи!
- Што вам је, што вам је, млади човече? Опростите, што му је, што му је?
- Докторе, докторе, са мојим братом нешто није у реду! У строгом поверењу, међу
нама речено, да нико не чује, мој брат није нормалан! Још ми је рекао: “Цeо свет се о
јаду забавио од кризе, а замислите, докторе, тврди да је Овде све у реду, а ти се тако
луксузно, раскошно и нападано накинђурио и оденуо!...” Стога сам, дошао да закажем
преглед за њега. Ако га примите, докторе, имаћете пацијента као из књиге.
Доктор је двапут климнуо главом и вратио се у кревет, који му је до јутра служио само
за лежање. Чак је, лежећи, на секунд, залазио у мисао - који му је прави пацијент од
два рођена брата.
Саво Мартиновић
PRVA NAGRADA NA FESTIVALU SATIRIČNE PRIČE 2026.
BEOGRADSKOG AFORISTIČARSKOG KRUGA
SRBIJA 51. ZVEZDICA NA AMERIČKOJ ZASTAVI
Kad Čikago postane predgrađe Čačka
Sve je počelo jedne srede kada je predsednik Srbije, umesto u Brisel, greškom poslao
zahtev za članstvo u Sjedinjene Američke Države. Bela kuća je, u potpunom rastrojstvu i
haosu zbog bezbrojnih ratova koje istovremeno vodi po svetu, mahinalno lupila pečat na
dokument, misleći da je u pitanju još jedan račun za municiju: "Accepted".
Tako je Srbija postala 51. savezna država, smeštena tik između Njujorka i Kalifornije
(geografija je ionako postala nebitna nakon što je jedan lokalni genije gumicom izbrisao kartu
Evrope).
Dogodio se ekonomski bum. Srbija je preko noći postala ekonomska sila broj jedan.
Dolar je zamenjen „srpskim dolarom” na čijoj se novčanici od 100 dolara nalazi Tesla, ali sa
šajkačom. Umesto Silicon Valley, dobili smo Šljiva Valley. Apple je premestio proizvodnju u
Surdulicu, a prvi iPhone 17: Srbija Edition dolazio je sa fabrički instaliranom aplikacijom za
pečenje rakije i senzorom za detekciju promaje.
Srbija je postala nuklearna sila. Dobija pristup nuklearnom arsenalu, ali ga je odmah
„unapredila” domaćim rešenjima. Raketni silosi su kamuflirani u džinovske plastove sena, a
šifra za lansiranje nije bila niz brojeva, već stih jedne narodne pesme koji niko trezan ne
može da izgovori – što je bio savršen sistem zaštite. Komšije su zanemele. Hrvatska je hitno
zatražila da postane 52. država, dok su u Bosni tri strane konačno postigle dogovor – da svi
kolektivno odu na rad u novu državu: „Srbija, USA” (Ju-Es-Ej).
Kada su u Prištini shvatili da je Srbija sada zvanični vlasnik Pentagona, nosača aviona
i holivudske produkcije, usledio je šok. Delegacija je stigla na granicu sa transparentom:
„Šalili smo se za nezavisnost, može li neka federacija? Pustite nas bar bez vize do Majamija!”
Guverner Srbije im je odgovorio kratko: samo je podigao obrvu i podelio im kupone za
besplatan obrok u McDonald’su u Gračanici.
Vašington se preselio u Beograd na vodi, koji je postao „White House on Water”.
Donald Tramp je, iscrpljen od svetskih konflikata, probao sarmu i odmah proglasio „zlatno
doba” bez ratova, uz obrazloženje: „Nema potrebe da šaljemo vojsku bilo gde, sada imamo
najjaču obaveštajnu službu na planeti – vidovite babe iz istočne Srbije, koje vide više od svih
satelita.”
Srbija je postala prva sila sveta. Amerika je konačno dobila istoriju, a Srbija budžet.
Jedini problem nastao je kada je Teksas pokušao da se otcepi, na šta mu je iz Beograda stigla
kratka depeša: „Texas is the heart of Serbia!” (Teksas je srce Srbije).
Ljubiša SIMIĆ
Samara, Ruska Federacija
DRUGA NAGRADA NA FESTIVALU SATIRIČNE PRIČE 2026.
BEOGRADSKOG AFORISTIČARSKOG KRUGA
PRAVA POKOJNIKA
U sedištu međunarodne organizacije „Otvoreni pakao“, negde između podruma i
večnog mraka, za okruglim stolom sedeli su Sava Savanović, grof Drakula i Frankenštajn. Na
zidu je bila okačena parola : „I POKOJNICI IMAJU PRAVO GLASA – PONEKAD I
PRESUDNO“.
-Mi jesmo krvopije, izuzev Frankenštajna, on je napravio ono čudovište od koga se i
vampirima pretvara krv u vodu, - započe Sava, nameštajući kravatu od crne svile, - ali smo
sva trojica dužni da se izborimo za bolji status pokojnika! Pokojnici, a naročito srpski, to
zaslužuju jer se redovno odazivaju na glasanje. Mnogi i nisu u grobu, nego u biračkom
spisku!
Drakula je klimnuo glavom, pažljivo brišući krv sa gornje usne.
-Predlažem da se uvede noćno, tačnije ponoćno glasanje. Tako će svi pokojnici moći
da iskoriste svoje pokojničko pravo glasa, bez sunca, bez živih svedoka i bez suvišnih
pitanja!
-Ja bih ipak uveo starosnu granicu! – umeša se Frankenštaj, prebirajući po šrafovima
u džepu. – Pokojnici koji nisu punoletni ne mogu imati pravo glasa!
-Oni i nisu u biračkom spisku! – prekide ga Sava.
-Mislio sam na punoletstvo u zagrobnom životu! – pojasni Frankenštajn – Po meni,
tek posle osamnaest godina od smrti stiču pravo glasa! Red je red...
Drakula, vidno uzbuđen što je učesnik ovog istorijskog samita, predloži novi
amandman:
-Treba zakonom zabraniti upotrebu belog luka i pominjanje glogovog koca na dan
izbora! To traumatizuje pokojnike i remeti demokratski proces!
-Ukinuti i ponoćno kukurikanje petlova! – nadoveza se Sava. – Šta ima da kukuriču u
gluvo doba kad u Srbiji još svanuti neće!
-Tražim i da zadušnice budu svake subote! – svečano reče Drakula. – Pokojnike treba
nagraditi za glasačku lojalnost!
-Država to neće prihvatiti! – hladno odgovori Frankenštajn. – Izdaci bi uticali na
BDP, standard živih i finansijske rezerve!
-Crkva je dužna da se kod vlasti izbori za ovaj naš zahtev! – uze ponovo reč Sava.- Jer
kad mrtvi glasaju, živima se sprema opelo! A opelo je, da se ne lažemo, najsigurniji izvor
prihoda božjim pastirima!
U tom trenutku, u daljini zakukurikaše petlovi, najavljujući novi dan. Sva trojica se
trgoše, pogledaše jedan drugoga kao da kažu: „Uskoro će neki kukuriknuti u zadušničkoj
supi!“
Kretoše svako na svoju stranu, a mnogi pokojnici su se već postrojavali, spremni da
ponovo ožive volju naroda...
Ljubomir ILIĆ
Mala Krsna
TREĆA NAGRADA NA FESTIVALU SATIRIČNE PRIČE 2026.
BEOGRADSKOG AFORISTIČARSKOG KRUGA
EKONOMSKI PATRIOTIZAM
Rodoljub Patriotić iz Velike Male sa jedva završenom srednjom metalo-
poslastičarskom školom dugo nije mogao da nađe zaposlenje, te ga je to navelo na misao da
pokrene sopstveni posao, što bi se moderno reklo biznis i bude sam svoj gazda. Dugo je
razmišljao čime bi se bavio, a pošto ga njegova struka nikada nije zanimala, već je tu školu
pohađao isključivo kako bi udovoljo svojim roditeljima (ocu pekaru i majci bravarki),
bavljenje time nikako nije dolazilo u obzir.
Sebe je uvek video u preduzetničkim vodama, naravno na nekoj menadžerskoj
poziciji, zamišljajući kako pliva u parama,. Međutim, duboko u sebi znao je da je to, iz
trenutne perspektive, bilo samo njegovo plitko razmišljanje. Kao i svaki menadžer razmišljao
je kako da ne radi ništa, a zaradi što više. Inicijalna ideja bila je da se bavi izdavanjem
nekretnina ali pošto je u svom vlasništvu posedovao samo kućicu za psa, koju mu je ovaj
ostavio nakon izgubljene bitke sa dugom i teškom polnom bolešću, nije imao polaznu
osnovu. Njegovi roditelji, koji su školu koju su mu završili videli kao zanimanje budućnosti,
nikako nisu bili oduševljeni njegovom idejom, te su mu dali podršku, po glavi. Nakon toga to
je bila metla bez drške, a njemu je bilo jasno da može samo da se čisti iz kuće.
U zemlji je bila u toku predizborna kampanja i za vreme trajanja jedne političke
debate slušajući ukrštene reči političkih protivnika, javilo mu se kao glas sa nebesa: „domaći
izdajnik!“. Brzo je otrčao do lokalnog radija i dao oglas: „Povoljno izdajem državu, u periodu
lokalnih, parlamentarnih i predsedničkih izbora. Šifra: Patriota“. Nije prošlo ni sat vremena
od objavljivanja oglasa, a njegov telefon je postao vreliji od vruće linije. Prvo je usledilo
nekoliko znatiželjnih poziva, a onda su počele ozbiljne, zatim nepristojne i na kraju ponude
koje se ne odbijaju. Jedni su želeli samo manji deo njegovih usluga, drugi većinu, a treći čak
ceo paket ali uz odgovarajući popust. Uz savete da bude pametniji, jer pametniji popušta, na
kraju je odlučio da svoje usluge izdavanja pruži „all inclusive“ vladajućoj partiji jer su dali
najbolju ponudu za prihvatanje saradnje, kao i najgoru za njeno odbijanje.
Pošto se ubrzo pokazalo da će za pobedu na izborima biti potrebno još usluga
izdavanja, Rodoljub je od partije dobio zadatak da otvori firmu koja će poslovati kao agencija
za nekretnine i prijavi se na tender koji će mu biti pošteno namešten, što je on i učinio.
Poslovali su pod parolom „kupujmo domaće, strano je plaćeno“, zbog čega su privukli veliki
broj nacionalno orijentisanih ljudi ali su se takođe našli na meti stranih plaćenika, koji su ih
do tada gledali kao obične volontere koji svoj posao rade iz čiste ljubavi. Sada kada je uz tu
ljubav dolazio i novac počeli su da ih nazivaju glasačima lakog morala, a sve u cilju njihovog
diskreditovanja.
Bez obzira na sve izbori su završeni tako što je vlast sebi obezbedila ubedljivu pobedu
na svim biralištima. Isti scenario se ponovio i u naredna dva izborna ciklusa, sve dok narod
nije ostao bez svoje najvažnije nekretnine. Što bi se aukcionarskim rečnikom reklo: Izdato,
prvi put, drugi put, treći put! Prodato!
Marko PAJIĆ
Valjevo
0 коментара:
Постави коментар