.jpg)
„Окретање наглавачке“
Некада давно у српским школама су обавезна литература били цитати Карла Маркса, Фридриха Енгелса, Лењина, и, наравно, највећег сина наших народа и народности, у оно време, „маршала Тита“. За ову прилику поменућемо само Марксову генијалну мисао о Хегеловој филозофији. Наиме, творац нaучног социјализма је рекао за Хегелову дијалектику да је она окренута наглавачке и да је само треба поставити на ноге. Што је Маркс свакако и учинио!
Изгледа да је и српско друштво потпуно окренуто наглавачке, а да ли ће га неко поставити на ноге, и кад ће, не знамо! Код нас студенте називају усташама, страним плаћеницима, издајницима... Будуће научнике, архитекте, лекаре, професоре, уметнике! Уместо да се поносимо њима, да им пружимо сваку подршку, да их мотивишемо да остану у земљи и да је ускоро изграђују и унапређују, многи из ове државе би најсрећнији били да их отерају у бели свет.Као да ће нас подићи увезени дошљаци из Непала, Бангладеша, Шри Ланке и осталих вукојебина!
Чак и неки епископи, владике по српски, студенте проглашавају страним плаћеницима иако студенти на факултете одлазе пешице или градским превозом. За то време владике седе у најскупљим Мерцедесима, с личним возачем, разуме се. Од све скромности и лишавања удобности земаљског живота!
Чини се да ни економија не стоји на здравим ногама. Држава се стално задужује, извоз је неупоредиво мањи од увоза роба и услуга, па се та разлика покрива све новим кредитима. Понекад се задужимо да бисмо вратили стари дуг. Наопако, дабоме! (Рас)продајемо земљу, воду, шуме, руднике злата, сребра и бакра, јер није исплатива експлоатација! Нама није, другима, изгледа, јесте. Рекло би се да овакво размишљање није на здравим ногама.
Много се гради, чињеница је. Градња је видљива. Уградња, не баш, мада оштром оку не може да промакне. Ипак, гради се што треба, али и нешто што баш и није нужно. Изграђени су фудбалски стадиони где им место није. Ни са стадионима није оживела ногометна игра у Зајечару, Лозници и Лесковцу. Напротив. Стадиони зврје празни, праве губитке, а чак и када репрезентација игра утакмицу у Лесковцу, Србија не победи. Наопако до зла Бога! Тек Национални стадион! За кога стадион и ко ће тамо да игра? Додуше, играће они који буду натерани да играју, али ко ће да их гледа? Београд већ има два велика стадиона, па је чудно зашто би непотребно расипали паре, којенемамо, на нечије хирове! Све ће то народ платити. У будућности.
Па чак и оно што је изграђено или се још гради, понегде се руши, распада, а трошкови градње, првобитно зацртани, порасту и два-три пута? Нека онда неко каже да то није наопачке! С друге стране требало би да изградимо један или два украјинска града након завршетка рата у Украјини. Обећали смо, а обећање је светиња. И како ће Украјинци да нам верују да ће ти градови бити квалитетно изграђени, са свом потребном инфраструктуром, да ће све функционисати беспрекорно ако се у Србији руше већ изграђене надстрешнице, ауто-путеви, тунели, железничке станице? Није труло само у Данској. У Србији је црње и грђе!
Нешто смо утањили с пријатељима и савезницима у последње време. Није добро, али је први пут у историји Србије. Први пут да немамо искреног пријатеља у свету. Непријатеље смо вазда имали и у њима никада нисмо оскудевали. Али имали смо и савезнике и браћу, на које смо могли да сеослонимо. Ако су Немци, Аустријанци, Мађари, Бугари, Турци били непријатељи, Русија је била ту да нас заштити и спаси. У више наврата. Румуни, Грци, Чеси, били су нам наклоњени. У неком догађајима, чак судбоносним, на нашој страни и с великим симпатијама и помоћи нашли су се Французи, Италијани, па и сама Америка. Дакле, било је непријатеља, али имало је и оних на које смо могли да рачунамо. А данас? Америка се окренула нашим непријатељима, Европска унија нас уцењује, од Русије се ми удаљавамо. Наши суседи, браћа с којима смо живели 70 година у заједници, Србију доживљавају као непријатеља. Оправдано или не, тек Хрватска,Словенија, половина Босне, па чак ни Црна Гора Србију не миришу. Да употребимо само овај благи еуфемизам! Наопако!
Ако хоћеш да промениш свет, почни од себе. Да ми прво променимо нешто у својој кући, да почистимо наше двориште, па да онда кренемо да чистимо и у суседству. Да станемо на здраве ноге, да ствари поставимо управо на ноге, а не на главу, мораће да крене на боље. Многи сматрају да је код нас најгоре могуће и да од овога горе не може бити. Погрешно. Увек може и горе. Показало се не једном. Опет, постоји и тврдња да смо додирнули дно. У сваком погледу. Ако је тако, то је још и добро. Јер кад се дотакне дно, кретање потом може бити само навише. Не би ваљало, ако смо збиља пали на дно, да смо ударили главом. Боља варијанта би била на ноге.Од болног пада на главу, тешко се усправља.
Миодраг Тасић
.jpg&text=МИОДРАГ ТАСИЋ: ОКРЕТАЊЕ НАГЛАВАЧКЕ&via=stc_network)
.jpg)
0 коментара:
Постави коментар