ŠTA NAM ONA RADI
Sedim sa drugaricom na terasi jednog zlatiborskog lokala. Odmaramo posle šetnje. Stolovi su tako postavljeni da osoba, osoba, koja je za susednim stolom, praktično sedi meni iza leđa. Dok nas dve pričamo, naša komšinica gleda u svoj telefon. Stanje redovno, rekao bi čovek.
Sunčamo se i kafenišemo, uz neobavezan razgovor o koječemu. U nekom trenutku, javlja se naš drug. Zove me da se priključim grupi koja će ići na promociju knjige još jednog zajedničkog druga. Obaveštavam ga gde smo i šta radimo, žaleći se na preteranu urbanizaciju planine, koju svi volimo od studentskih dana. Ali, šta je – tu je!
Smišljamo kako da se družimo preko leta i licitiramo razne varijante odlaska u vikendice koje neki iz društva imaju, u okolini Beograda. Osećajući se prozvanim, on pominje svoje porodično imanje u Lozoviku, u čijem sastavu je više voćnjaka. Upravo su izuzetno rodile trešnje.
„Slikaću ti jednu granu, da vidiš kako je lepo“, nudi širokogrudo.
Pola u šali – pola u zbilji, odgovaram:
„Kakvo slikanje! Šta da radim sa slikom? Nego, zovi ti kad ideš tamo, da napravimo radnu akciju, pa da beremo i jedemo trešnje!“
Razgovor je potrajao. Dala sam telefon drugarici, pa su pričali njih dvoje o mogućem susretu na moru. Skoro su otkrili da godinama letuju u istom mestu, ali očigledno u različito vreme, jer se nikad nisu sreli.
Čim smo se pozdravile i završile s njim, obraća nam se susetka. Sasvim ozbiljna:
„Ako ste raspoloženi za branje, evo oglasa na mom telefonu. Potrebni berači borovnica! Dobro se plaća. Stan i hrana obezbeđeni.“
Slavica Maksić
0 коментара:
Постави коментар