PRVI PUT SA DEDOM NA MORE
(i poslednji)
Deda je, sasvim niotkuda, izjavio da mu je poslednja želja da ode na odmor, s obzirom na to da za svojih osamdeset leta nikada nigde nije otputovao leti. Baba je takođe izjavila da nikada nije imala odmor kao takav, pa ako deda već ide na more, ona bi najradije ostala kod kuće ne bi li napokon odmorila. Budući da se nije lako oglušiti o nečiju poslednju želju, demokratskim porodičnim glasanjem odlučeno je da ja, kao najmlađi, odvedem dedu na more.
Odsustvo babe, koju sam od prvog dana u potpunosti razumeo, deda je odlučio da iskoristi, te je zatražio da ga vodim na nudističku plažu. Ubeđivanje da se okane te sulude ideje bilo je mukotrpno. Deda je rekao da mu je poslednja želja da se i on slobodno skine i tako prošeta. Rekoh mu da nema prava na dve poslednje želje i da nikakvo skidanje u javnosti ne dolazi u obzir. Nakon moje istrajnosti da javnost na nudističkoj plaži zaštitim od jezivog prizora, deda je odlučio da u znak protesta prestane da govori sa mnom. To je zapravo bilo odlično, ali kako to obično biva kada su sukobi u pitanju, deblji kraj izvuče neko nedužan.
Tamnoputi plažni prodavac naočara, kapica i plastičnih trubica morao je na srpskom, sa paraćinskim akcentom, da sluša o tome kako je truba zapravo tradicionalni srpski instrument, te da se Srbija ranije prostirala na tri mora, da sada nemamo nijedno, ali da ga, na svu sreću, naša pravoslavna braća imaju. Pored toga, pitao ga je da li je prošle godine nešto prodao onoj stipsi Velji, našem prvom komšiji, te mi je ovo pitanje dalo odgovor na to odakle odjednom kod dede želja da ode na more. Nakon toga trgovca više nismo videli; verujem da se dobrovoljno predao imigracionom.
Deda je i dalje ljutito odbijao da razgovara sa mnom, te se sprijateljio sa prodavcem krofnica, što je bilo loše po naš ionako oskudni budžet, ali i po njegov digestivni trakt. Razarajuća dijareja naterala je dedu na primirje sa mnom, te sam mu rekao da ima dve opcije: da sedi u vodi ili na WC-šolji, jer zdravstvenoosiguranje imali nismo. Deda je, nažalost, izabrao prvu opciju, što je uticalo na to da se nekolicina turista zgrozi i napusti plažu, a sasvim verovatno i more i letovanje. Bilo kako bilo, za svaki slučaj dedi hranu nisam davao tog dana, kao ni naredna dva dana, tako da se ionako suvonjavi deda dodatno sasušio. Staračke pege su došle do izražaja, tako da prizor zaista nije bio lep.
Međutim, i pored izmučenog izgleda i narušenog zdravstvenog stanja, deda je uspeo da se zaljubi u vršnjakinju iz Kuršumlije, inače udovicu. Naravno, predstavio je sebe kao udovca, a mene kao svog telohranitelja (na šta svakako nisam ličio), dodajući i to da ima prijatelje u Kuršumliji koji žive u nekadašnjoj Ulici Maršala Tita, te da je baš planirao da ih poseti nakon letovanja. Čini mi se da će deda imati još poslednjih želja.
Ostatak letovanja prošao je bez većih incidenata. Zaljubljenost je delotvorno uticala na dedu. Ispunivši unapred utvrđeni cilj – da dedu vratim sa mora u jednom komadu – izvukao sam nekoliko poučnih lekcija:
Što ste stariji, skidanje teže ide – kako sa televizije i politike, tako i na nudističkoj plaži. O slobodnom šetanju da i ne govorim.
Nakon tri mora danas nemamo nijedno, što je i dobro, jer bismo ga, ako pogledamo dedin primer, zagadili i rasterali bismo turiste.
Naši penzioneri, ako hoće da idu na more, moraće neko vreme da gladuju.
Deda je u cilju zavođenja koristio laž, a da pritom nije bio svestan koliko je puta i sam bio zavođen od strane svog lidera uz pomoć laži.
Čovek često iz inata ili zaljubljenosti seda u autobus i odlazi u nepoznati grad, bez obzira na to da li je ljubav prema pomenutom lideru u pitanju ili neka druga.
Biti telohranitelj je zaista zahtevan posao.
Željko Žele Jovanović
0 коментара:
Постави коментар