Није лако председник бити!
Нико нема што Србин имаде! Новака Ђоковића, Николу Јокића, председника државе! Е, сад, имају и други председника. Није то наш изум, али оваквог председника, попут нашег, вала, нико нема. Надугачко и нашироко. Да неко иде широм државе, по несносној врућини, да прима народ, што се каже на ноге, и да успут решава муке и невоље драгог му народа, то само у Србији може.
Када ће, рецимо, председник Швајцарске, Аустрије или шведски краљ, на пример, јездити градовима и селима својих држава, разговарати непосредно с пробраним грађанима и делити им одређене „бенефите“, да употребимо ову лепу српску реч? Никада, разуме се. И у томе је величина српског председника. Ко разуме! Али има нешто мало и незадовољних баш овим председником!
Шачица кочничара напретка наше земље, што подмећу клипове у точкове развоја и благостања, од милоште названи блокадерима, ипак не могу да угрозе економског тигра на Балкану. Ето, у Ужицу на последњем (до сада), премда би неки пожелели да то заиста буде последњи, скупу владајуће странке, то јест председника Србије, окупило се по процени полиције 15.000 присталица власти и самог председника. Додуше, Архив јавних скупова, који се бави проценом бројности сличних догађаја наводи бројку између 3.500-4.000 фанова режима. За то време противници власти, који су покушали да спрече наведени скуп, митинг или шта је већ било у Ужицу, једва да су скупили 150 људи. Лично рекао министар полиције. Председник је касније повећао број блокадера на 230, да би најзад полиција изашла са цифром од 270 таквих!
Свакако да 270 особа није могло да спречи 15.000?, патриотски настројених грађана да подрже вољеног председника. Нису се они узалуд мрцварили по аутобусима без клима уређаја, да сатима се зноје док аутобуси приспу из свих крајева Србије, могуће и Републике Српске, у Ужице, да би их онемогућили тамо неки Ужичани да искажу сву своју љубав и дивљење великом председнику. Плус бројна полиција, свих родова и служби, која је и овога пута била на висини задатка. Тако да је величанствени митинг достојанствено и поносно окончан на централном ужичком тргу.
Одлазак присталица председника и владајуће странке с трга ка подаље паркираним аутобусима, напротив није био нимало леп и достојанствен. Она шачица незадовољника, блокадера, вређала их је, псовала и чак у хору називала усташама и Шиптарима. Јако ружна слика. И такве Србин имаде!
Председник државе, поготову ако је дуговечан на тој функцији, остаје трајно упамћен. Резултати његовог рада и посвећености послу обезбеђују му трајно сећање у народу коме припада. И по томе се ти наши дуговечни председници разликују од осталих владара. Макар оних у Европи. Аустријанци не знају ни садашњег свог председника, а камоли да памте оне раније. Немачког председника ретко ко би препознао на улици. Толико значи обичном немачком грађанину. Срби су нешто друго. Због свега што је учинио за живота Јосипа Броза српски народ никада неће заборавити. Ни Слободан Милошевић због својих дела неће бити заборављен. Исто као ни садашњи председник, коме ће, нажалост, ускоро истећи мандат. Због свега што је направио, покренуо, остварио, због вишедецинијског мукотрпног и пожртвованог рада, председник ће вечно остати упамћен у српском роду. Много је задужио свој народ!
Председничка функција одузме човеку приватност. Свакодневни стресови на послу, одговорност, тешки изазови на унутрашњем и поготову на спољашњем плану, притисци светских моћника, уцене, све то и много тога још, само одабрани могу да издрже. Није лако председник бити, а опет сви би да седну у председничку фотељу!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар