Домаћа јаја
Највећи део живота сам провео у солитеру. Тачније, у питању је стамбена зграда,
приземље плус четири спрата, два улаза, тридесет станова, подрум и вешерница, све без
тераса. Квалитетна градња шездесетих година прошлог века! И пре годину дана, деца у
стању потребе за новим стамбеним квадратима ми испунише давнашњу жељу. Они у стан
ја у нешто млађу викендицу на брду изван града. Кућица са два оделења и дограђеним
купатилом, шупа, три четири воћке до пута којим ретко ко пролази и три ара плаца!
Најближи комшија пола километра испред мене и још толико па једина продавница у
целом крају. А продавница она из моје младости у којој има свега и за људе и за стоку.
Мојој срећи нигде краја. Све што сам одувек желео сада могу и да имам кућне љубимце и
да седим испод лозе и да набавим живину, патке... Волео бих и јагањце али двориште
мало, шупа је за дрва. И тако набавим шарова, мачка Сотира, пар кока носиља, две мутаве
патке. Милина! Шаров по цео дан стоји поред капије као да се некоме нада, Сотир се сунча
и дрема, а коке пуштене слободно кљуцају нешто по целој авлији. Мир, тишина, мирише
трава, чују се птице које баш и не разликујем. Једино фале јаја. Коке носиље потпуно
опуштене не показују никакву жељу да ме обрадују здравом домаћом кајганом. После
консултација са интернет свезналицама, далеким комшијом и Лепавом, продавачицом из
трговине свим и свачим заједничким снагама закључимо да би кокама требало ипак мало
концентрата за носиље и петао. Концентрат узмем код Лепаве, а петла вишка нема нико
ни у осталих двадесетак кућа где се још дими из оџака. Дојавим деци да ми набаве петла
како знају и умеју и после десетак дана, јединог викенда у месецу када ме обилазе и питају
за јуначко здравље стиже петао. Бео као снег, велике црвене кресте, поситан али
кочеперан. Како га пустих из транспортне кутије сјури се у купине у дно дворишта поред
шупе и мојим рукама склепаног кокошињца кога у овим крајевима зову кочаком. Испод
купина лепрша крилима, протеже се и некако пискаво кукуриче. Мојих пет лепотица кока
носиља га опколиле а он ни кљун да промоли ван свог заклона. Рачунам, под стресом је од
скученог простора оне кутије у којој је донет и дрндања мотора старог синовог голфа.
Ујутру, мој Белац, ко што је и ред пева. Погледам, он и даље под купином, коке око
купине. Изгледа да је веселник баш осетљив и да га је стрес добро уздрмао.
Одмакао дан, коке и даље око купине, Белац испод купине. Кукурикне с времена на
време, али не излази из свог заклона. Принесем тамо и посуду са водом, да ми не
дехиудрира, чак му ту ставим и мало концентрата. Џабе, пада мрак а све по старом. Једва
дочекам ново свануће, Белац најављује нови дан али испод купине не мрда док у њему бије
срце јуначко. Видим, коке разочаране, ту су и даље поред купине али некако невеселе.
Решим да Белца истерам на чистац, подвучем се под онај грм купине, она гребе и главу и
руке. Петао се препао, дере се на сав глас, кокошке се узнемириле па и оне удариле у
дреку. Шаров, ваљда по први пут од кад смо стигли у ову лепоту од природе, напустио
своје место код капије па се и он прихватио задатка да лајући потера Белца из његовог
склоништа. Џабе сва фртутма, изгребана леђа и поцепана кошуља. Колику смо халабуку
дигли тек у неко доба стиже и комшија. Јесте далеко али каже чуо галаму па дошао да
види шта се дешава. Све му на тенане објасним, обиђе и он два три пута око грма купине и
стручно закључи:
- Комшо, имамо проблем! Колико се ја разумем у те ствари овај твој петлић је од ове
модерне живине. Украсни. Нису то они, дизвинеш, што знају радњу. Јок! Ово ти је
само да гледаш, да се шетка и кукуриче.
- Што побогу, ако је већ тако не изађе из тог трња па нек се шетка и пева?
- Е, неће због кокошака. Види он да су га ту скопале па сам чекају да звирне напоље.
Зна да су намериле да га искористе. А он није од те феле, не!
- Оћеш рећи да тај није заинтересован за женске. Није ваљда од они... Ајде, молим те
комшо, где то има!?
- Има, има! Што не би имало? Кад има то код нас људи што не би било и код живине.
Природа је иста и за нас и за њих. И гледаш ли ти телевизију, сви имамо иста права да
будемо какви хоћемо. Него ти ове кокице мало затвори у кочак да не кидишу на њега,
да изађе отуд. И јави да ти деца донесу другог певца, крупнијег, шареног...
- А шта ћу са овим? Да ми, не дај боже, не поквари тог другог!
- Не знам. Могуће је. Сад, да овог спремиш за супу биће да имаш нешто против ових,
јел, знаш којих. Да ти поквари другог петлована дупла штета. Може бити да тај други
почне да овог малтретира, јури, физички угрожава, ни то није добро, биће стално нека
галама, а ни кокама то неће да годи. Опет ће бити запостављене.
- Не може човек без проблема! Ја побегох из оног бетона, од свакаквих људи и
телевизије, у село, у природу да мало уживам, а оно ћорак! Хоћу јаја, домаћа, свежа.
За јаја требају јаја, а њих кад треба, нема!
Златомир Алексић
0 коментара:
Постави коментар