ЗАБРАЊЕНА ЉУБАВ
Ноћас сам те опет сањао. Уживао сам у теби у канцеларији, у разним чекаоницама, на свим могућим и немогућим местима. Посматрао сам те како полако сагореваш међу мојим прстимабез страха да ће људи осудити нашу везу. Сећаш се како нам је било лепо пре тридесет година када се везе, попут ове наше, нису криле. Напротив, могао је човек да их гледа и на аеродромима, чак и на телевизији. А данас, готово да не постоји стакло на коме није залепљено упозорење које ми брани да те волим. ... Е, моја цигарето, начисто смо га угасили.
Сада, док пијем прву јутарњу кафу, палим тебе – моју једину саговорницу и размишљам како да прегурам и овај дан. Знам да ћу ускоро изаћи на улицу и закорачити у суров свет. Прво ће ме запљуснути тешки, масни мирис комшијског дизелаша старог двадесет година.
Инстиктивно ћу те извадити, запалити да „плакнем пућа“ од градске хемије и да се „инхалирам“ чистим, провереним никотином. Онда ће се успут наћи неко или нешто што ће ме сигурно изнервирати, па ћу поново посегнути за тобом. Признајем, покушавао сам више пута да те оставим. Није да нисам. Непријатно ми је да ме ученици гледају како са осталим колегама, за време одмора, стојим на капији испред школског дворишта држећи те у рукама. Тешко је када киша почне хоризонтално да пада и да те гаси, или када се раздува јак ветар, па не могу да те упалим. А тек како лоше делујемо на младе нараштаје, то и да не помињем.
Људи ми говоре да смо у токсичној вези, али љубав је слепа – посебно моја према теби јер је увек обавијена димом.
Марина Раичевић
0 коментара:
Постави коментар