Златна средина
Свако друштво има слој јако богатих људи, који су богатство наследили или сами стекли, овако или онако. Понекад радом, брањем вишања, односно делањем у винарији, али чешће неким сумњивим пословима. Поготву су сумњиви новокомпоновани богаташи. То су бизнисмени који су се, рецимо, енормно обогатили у последњих тридесетак година; време транзиције, приватизације, демократије, и тако даље.
Поред богаташа, којих свакако није мало, много више је сиромашних, гладних, обесправљених. Маргиналаца. Људи без перспективе. Свуда има таквих. Ипак, најважнији су они у средини. Такозвана средња класа. Различитих варијанти, али то је стуб система. Што је више процентуално таквих грађана, држава је јача и стабилнија. Без те средине, професора, лекара, инжењера, кфалификованих мајстора и занатлија, уметника, стабилних пољопривредника..., нема перспективе. Златна средина је будућност.
Од малих ногу треба се усмерити на те средњаше. Од школе, поготову. Погрешно је уверење да одлични ученици највише знају и да се на њих треба ослонити по сваку цену. Одликаши су најчешће бубалице. Уче за оцену. Често напамет, а да већим делом и не разумеју оно што су као научили. Ето, наше школе створе ненормално велики број „Вуковаца“, ученика са свим петицама, а на тестовима та деца покажу поражавајући резултат. Уосталом многи генијалци и нису били добри ученици у школи, али су касније остварили светске домете. Алберт Ајнштајн је био избачен из школе. Томаса Едисона је мајка исписала из школе и сама га подучавала. За Исака Њутна је учитељ тврдио да је лењ. Чарлс Дарвин, Мендељејев, Пабло Пикасо су такође потврдили правило да геније не мора да буде добар ученик у школи.
Понављачи су друга прича. Они са јединицама, од њих нема вајде. Јединица је најгора оцена и свако иоле мало вредан и паметан, неће вечито бити понављач. Шта може понављач да подари друштву? Ништа, дабоме. Од јединице треба бежати. Исто и двојкаши. Двојка је једва прелазна оцена и најчешће наставник подари неком вечитом понављачу двојку колико да га више не гледа очима. Смучио му се. Што је и разумљиво. Кад некога гледаш много дуго, мора да ти постане одвратан.
Што важи за двојку, важи и за четворку. Четворка-врло добар, само је нијанса до већ помињане петице. То што неко има четворку, а није добио петицу, не значи да је темељан, вредан, да учи са разумевањем. Пре ће бити да нешто није симпатичан наставнику, па га овај казнио. Неће да га пусти у ону лажну елиту.
Остају тројкаши. Они су крем друштва, у овом случају, школе. Јер тројкаши уче да би научили. Да знају и да то знање примене у пракси. Они се не истичу, не подижу сваки час руку да одговарају, да импресионирају учитеља. Не траже везу, њихови родитељи не повлаче наставнике за рукав, не носе поклоне. Такви ученици се не бусају у груди. Не моле за бољу оцену како би поправили општи успех. Напротив. Они су у сенци. Међутим, тројкаши највише знају. То што немају боље оцене, то је зато што их сами наставници довољно не познају. Тројкашу није важна оцена из њему небитног предмета. Може он из физичког или музичког, на пример, једва да има двојку, али бриљира из математике, српског језика, физике, хемије... И ту настаје проблем. Наставник српског језика види да овај ученик све зна из његовог предмета, да одговара перфектно на свако питање, да је прочитао целу предвиђену лектиру, па и више од тога, али види и једва прелазне оцене из неких других предмета. И сада он помисли да тај ученик случајно зна оно што га је питао из граматике или књижевности. Погодило га, јер одакле би он сада знао имперфекат и аорист ако већ не зна да пева? И закључи му тројку!
Стога је тројка најсигурније решење. У школи, разуме се, мада је тројка свеприсутна у свим областима. Три краља, три жеље, три хајдука. Највише нас крсти се са три прста. Јединство човека чини тело, ум и дух. Проток времена - прошлост, садашњост и будућност. Природу света симболизује небо, земља и вода. Свето Тројство – Отац, Син и Свети Дух. Да не идемо даље. Тројка је једино што вреди.
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар