NIJE PRVI PUT - KOLUMNA MIODRAGA TASIĆA

                                                 

   

 Gotovo svakodnevno slušamo tvrdnje naših „državnika“, mislim na članove mudrog rukovodstva, kako smo prvi put u istoriji Srbije ostvarili neki cilj, nešto smanjili prvi put na određeni nivo, nešto drugo podigli prvi put za toliko, i tako u krug. Pogotovu u takvim tvrđenjima ne škrtari prva ličnost ove balkanske velesile! Nažalost, ili na sreću, ništa se u Srbiji ne dešava prvi put!

    Brojnim zlobnicima u zemlji Srbiji, Srbiji među šljivama, kobajagi smeta to što zavisimo od drugih, kao neko nam nameće svoje stavove, kroje nam politiku. Jednom rečju, mi smo, po mišljenju takvih nedobronamernih i zločestih, vazalna država. Ni za šta se ne pitamo. Samo sprovodimo tuđe interese. Nije nego! Pa čak i da je tako, a rekosmo da nije, Srbija je u svojoj istoriji više bila zavisna i pod okupacijom nego što je bila slobodna. S tim da i to vreme slobode treba uslovno shvatiti. Da ne idemo daleko u prošlost. Sloboda u vreme Druga Tita miriše na slične slobode poput bastiona demokratije u vidu Ugande Idi Amina, Irana Reze Pahlavija ili Latinoameričkih uzornih režima nakon Drugog svetskog rata.

      Sloboda druga Slobe najviše se odlikuje slobodnim, to jest, praznim novčanicima, džepovima i stomacima. Dos je doneo slobodu radničkoj klasi. Pošto su im pozatvarali fabrike i preduzeća radnici su, kao potpuni proleteri, slobodno mogli da lutaju do buvlje pijace, da se okrenu privatnom preduzetništvu, a dobar deo njih i delimično slobodno i nesmetano da kopaju po kontejnerima. Kažem delimično pošto je konkurencija narasla i od strane posrnule poštene inteligencije, nekadašnjeg gornjeg sloja srednje klase. Ma šta to značilo. Kakve nam slobode donosi trenutna vlast, tek ćemo saznati. Samo da ne bude dockan!

      Onda, o samoj slobodi. Koliko je život u slobodi različit od onog pod okupacijom? Dalje, koliko sličnosti ima život vazalne i zavisne Srbije s ovom slobodnom, nezavisnom i širom sveta priznatom državom? Od strane nebrojenih prijatelja! Na primer Srbija Despota Stefana Lazarevića bila je u vazalnom, dakle zavisnom odnosu prema Turskoj. Kasnije i prema Ugarskoj. Dvostruko vazalstvo. Ipak, Despot Stefan je uzdigao Srbiju na svim poljima; nacionalnom, kulturnom, ekonomskom. Lično se ponizio. Plaćao porez neprijatelju, ratovao sa svojom vojskom za račun najvećeg dušmanina. Čoveka koji mu je ubio oca i odveo sestru u harem. Kad se mora, trpiš. Vladaru je država iznad ličnih interesa! Zato, kada je Bajazit kao zarobljenik presvisnuo od muke u mongolskom kavezu,  Despot Stefan je stvorio toliko silnu državu i ostavio mnoge zadužbine. Zapamćen je i kao vrstan književnik i prevodilac.

        Drugi primer. General Milan Nedić kao predsednik Vlade nacionalnog spasa u doba nacističke okupacije. Tačno je da je Nedić bio marioneta i kvisling. Ali, moralo se. Stavljeno mu je na znanje da, ako ne prihvati formiranje kakve-takve vlade i ako ne spreči pokret otpora u okupiranoj Srbiji, kako Dražinog, tako i Titovog pokreta, Srbija bi bila rasparčana i uništena do kraja. Ono malo preostale Srbije, pod nemačkom upravom, trebalo je da podele ustaše, arnautski balisti i bugarski fašisti! Jedan demoralisan, skrhan čovek, kome je samo koji mesec ranije poginuo sin jedinac u komunističkoj diverziji u smederevskoj tvrđavi, stavljen je pred izbor: lični pad ili spasiti što se spasiti može. Izabrao je ličnu žrtvu rečima: Žrtvujem sebe na oltar Otadžbine! Tri stotine hiljada Srba iz monstruozne NDH našlo je utočište u Nedićevoj Srbiji. Prihvatio je i Srbe iz Makedonije, s Kosova i Metohije, ali i  Slovence iz Štajerske Slovenije, jugoslovenski opredeljene Hrvate i druge. Eto, zapamtila nam braća do današnjih dana! Tako da je Srbija i ranije primala i udomljavala izbeglice. 

     Ni (ras)prodaja srpskih nacionalnih resursa, preduzeća, zemljišta, banja, jezera, šuma ili čega sve već ne, ne bi bila novost. Prodavalo se i ranije. I koliko znam, prodavcima nije zamerano zbog toga. Kralj Milan Obrenović je čak hteo da proda državu Srbiju Austriji. Do trgovine nije došlo zbog austrijske nespremnosti za takav biznis. Međutim, Kralj Milan i pored te ponude, i pored izgubljenog rata s Bugarskom, osvajačkog od strane Srbije, pored surove i tiranske vladavine, pored neviđenog rasipništva, na kraju se odrekao Srbije i srpskog državljanstva, njegovo ime nosi centralna beogradska ulica. I drugi veliki gradovi u Srbiji imaju ulice Kralja Milana, Zorana Đinđića, Žikice Jovanovića, Sedmojulsku, Splitsku, Zagrebačku, Ljubljansku... Međutim, po najvećoj heroini Prvog svetskog rata, Milunki Savić, ulice nisu nazivane. Nisu ni po majoru Kataniću, Milanu Tepiću, pukovniku Gavriloviću...

     Naravoučenije: vazala, marioneta i lakeja u Srbiji nije falilo. Srpski narod tako što ne osuđuje. Ne zamera ni arčenje države niti državne imovine. Što je državno, tuđe je – važi od Turaka naovamo. Srbi cene rasipnike, lažove, ulizice, razne vladine i nevladine eksperte, čankolisce i naročito babe. Što bi Nušić kazao:
„Zato i vi ne muč'te se džabe,
Srpska deco,postanite babe.“

Miodrag Tasić
   
     

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК