POGAČA
Nekada davno, kad se nije znalo za globalizam, većina ljudi je složno
radila. Orali su. Sejali. Žnjeli. Vršili. Zajedno pšenicu mleli. Od zajedničkog brašna
mesili pogaču.
Dok su radili za sebe. Bez
posrednika. Bez uplitanje države i međunarodnog kapitala.
Pogaču
su delili na jednake delove. Bilo da je velika ili mala. I svi su bili siti i
zadovoljni.
Onda
je vremenom zajedništvo iščililo. Neznano kud. Hleb, često sa sedam kora,
zamenio pogaču. Kao i deobu na ravne
časti.
Ljudi
su se odavno otuđili. Ne rade za sebe već za gazde. Iznemogli seju. Gladni žanju. Žedni vrše. Obespravljeni mese hleb.
Siromašni služe prebogate. Mršavi dvore
debele...
Svi
oni sanjaju isti san: pogaču jednakih delova.
Mića M.
Tumarić
0 коментара:
Постави коментар