Природа
уметника је
да каже „не“ власти
Упаво горе
наведену мисао исказао је турски књижевник и нобеловац Орхан Памук приликом
недавне посете Србији. Још додаје: „Никада се не бих дружио са онима који
стално аплаудирају власти, то је мој животни стил.“
Зато што
противречи власти Памукове књиге су спаљиване у Турској. Доспео је на суд.
Вређан и понижаван. И да није добио престижну светску награду, питање је како
би се провео у држави чију је славу пронео широм света. Није лако супротставити
се осионим и свезнајућим народним усрећитељима. Нарочито тамо где влада
оскудица демократије, где је супротно мишљење злочин а свака критика непожељна.
И опасна по радно место, стечене привилегије или погубна за нереалне амбиције.
Међутим, уметник
пре свих, али и сваки мислећи човек, интелектуалац, сваки добронамеран човек мора
да буде увек критичан према власти. Јер власт никада није толико савршена да не
би могла бити и боља. Свако греши. Људски је то. Тек онај ко располаже с много
власти, с много моћи, тај греши и више од других. Ипак, мало је оних који ће
неком апсолутисти ставити до знања да у нечему није у праву. Да му укажу на
недоследности, на грешке, неиспуњена обећања, на његове промашаје које све нас
скупо коштају.
Мудри људи ће
прећутати све то. Свакако да примећују и уочавају све те недостатке и погрешне
потезе аутократе. Али, то њих не дотиче. Боље је зажмурити и правити се луд.
Тако ћете задржати добростојеће радно место. Положај зависи од тога. Финансијски
проблеми неће вас оптерећивати. Могуће су, наравно, и друге користи од
завлачења главе у песак. Приметиће вас код расподеле унапређења, награда и
похвала, приликом расподеле средстава за разне капиталне пројекте у науци и
култури. Пењаћете се степеницама успеха навише!
Од ћутолога и климоглаваца
успешнији су писци ода, хвалоспева и панегирика, професионални аплаудери,
портретисти самодршца, носиоци штафета. Једном речју, чувари лика и дела
самопрокламованих вођа! Јесте да таква делатност доноси више масти и већу
коску, опет, нешто ту не штима. Уметник поготову мора добро да отвори очи. Не
може да трчи за вођом.Он не сме да буде део стада. Домановићев Вођа најбољи је
пример за тако нешто. Нико да загледа вођу. А кад их је довео до амбиса, испоставило
се да је вођа слеп! При томе Домановић је мислио на Николу Пашића онда.
Историја је Николи Пашићу у неким историјским моментима и одлукама дала за
право. Остао је по много чему значајан за свој род. Па када Домановић таквог
Николу Пашића сматра слепим вођом, шта да кажемо за неке много безначајније
фигуре после Пашића?
Управо у том грму
лежи зец. Какви су то уметници који величају власт? Чиме су заслужили Тито,
Милошевић, Тадић или Вучић данас да се некритички говори о њима и да се хвале
за сваку реч? Да се свака њихова одлука подиже на висине од историјског
значаја? Чак и када су потпуно бесмислене или сасвим супротне у односу на
раније донесене? „Никада се не бих дружио са онима који стално аплаудирају
власти. То је мој животни стил.“ – Још једном да цитирамо Орхана Памука.
Стога треба
бежати од уметника који ласкају власти. Нешто је труло у томе. Смрди на
неморал. А све што смрди, није здраво!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар