Дајте ми орден! Учесник сам живота од 1941!
И овај ће век, што је сада предњи, једном бити средњи.
Они владају тако што смо ми на власти.
Криви су! То нам неће никада опростити!
Само ситни лопови личе на лопови. Они крупни, личе, углавном на нас.
Највише се боји онај кога се сви плаше.
Обећавао нам је брда и долине, себи је остављао само куле и градове.
Ако вам је тежак живот, покушајте с нечим лакшим!
Живи у нашим срцима. Крајње је време да дигнемо руку на себе.
Не верујем вам више. Верујем вам исто.
Наш пут је коначно без трња. Остало нам је у петама.
Узели смо судбину у своје руке. Опрости нам боже, јер не знамо шта чинимо!
Многи су због златне средине, стали на пола пута.
Попели су ми се на главу да ми покажу пут.
Учините ми једну услугу, рече, испуните ми све жеље!
Ко хоће што може, може што хоће.
О мртвима све најбоље. Поготово ако су још увек живи.
Нико није толико промашен да већ сутра не би могао бити погођен.
У последњем возу и први вагон је последњи.
Зоран Ранкић
0 коментара:
Постави коментар