Милијан Деспотовић
ТРОЈЕДНОСТ У ПЛАВОМ МАСТИЛУ
Зоран Раонић: „Низ језик се оклизујући“
Мисао је кичма песме и афоризма,
једнако.
Бранка Лазић
Српској сатири
данас, расутој на широком
простору, постаје све тескобније. Она, пратећи језик брише границе које више ни деца не цртају тако бесмислено,
како то чине, они што чине. Не бих да их помињем, али хоћу да их опомињем: Све се може преправити осим језика и
крви. Афоризам то каже
са дозом хумора а мисао и језик са доста умора. Но, писци сабирају своју мудрост
у баштину заједничког нам језика. Бране нашу духовну староставност са
вером да нас је Стефан Немања
добро поучио, али он
нас је прво замолио: „Чувај
роде свој језик...! Посланица коју нам
је оставио обавезује, памти и приводи себи сваког од нас који тај језик
разумемо и чије
богатство баштинимо
јер, језик уме да прокуне, а већ чини ми се и бива тако.
Баштини нашег књижевног наслеђа,
песничког, критичког и сатиричног, припада и име Зорана
Раонића.1
Бројним књигама
савремене и хаику поезије, као и прозе, он ево, придодаје књигу гномастичке садржине „Низ језик се оклизујући“.2 Све гноме које у садржајном смислу имају
истоветност, сложене
су у форми афоризма, епиграма и у хаику раму чинећи тако три целине ове књиге.
Отварамо прву –
„Уз језик низ језик (слатки укус хаоса)“. Одмах је уочљиво да овај писац Његошеве крви носи аманет оног који нас са Ловћена гледа а који је од нас тражио само једно: „Да на
своме останемо своји.“ Савест и немисленост стално се сукобљавају у нама а перо као „огањ живи“ све то мора да самери
и буде испред али и иза грешака
које починисмо.
Посебно злоба и непознанице паметарима тешко падају. А глупости падају као кише, као поплаве, топе нас. Ето и Европа
се занела, па тобож шири
границе из непознанице: „Кад смо ми били Европа, они нијесу знали ни гдје смо“!
– чињенично ће записати Раонић а онда додаје – отићи ђемо
тамо и бити овде а „кад се вратимо из Европе, и Јадран ће нам бити плитак“! Европи ево још неколико истофоризама
дариваних:
* „Кад смо ми
јели златним кашикама,
имали краља и цара,
Европа није знала ни како се зовемо“;
* „Јесмо дио
Европе, само што нас
она не види“;
* „ Колико
путујемо ка Европи, могли смо цио свијет обићи“...
Али, није ни
Европи лако са НСП-ом, који је дохватио својом „шапом“: „Нови свјетски поредак се рађа – на гробљима.“ Неко дошаптава 1999, не би да
набрајам све оне године што
овој претходе а ни оне које се догодише потом. Није их помињао ни наш
сатиричар а што би кад је између редова све казано,
остаје само да се актери бар постиде уместо празних прича о демократији и људским правима.
Вечно питање демократије није ни Раонић решио у својим размишљањима. Он (не)демократију луцидно и искуствено гледа кроз промишљање о Добру и Злу. Некад она сама о себи
говори: – „Бићу и ја
демократа чим се
какве власти докопам.“ Дакле, тешко да се човек
те „претње“ може ослободити па је
парадокс и њена свака
дефиниција која у бити самог себе пориче. Демократије још једино има у афоризму и код емотивних чиновника: „Чиновници разумију нашу муку и зато се могу купити за ситне
паре.“ И наравно, каже
сатиричар, ту нема
никаквих последица: „Чисте
су им руке. У нашим
xеповима није остало никаквих трагова.“ И сада долазе на тапет афористичари а не чистачи наших џепова. Из те чињенице Раонић је написао одличну дефиницију афоризма:
„Добар афоризам је онај који главари сматрају глупим.“ Али, ево и пута којим је
сатирични афоризам
код нас прошао:
„Сатирични афоризам
је настао у социјализму, али тек у новом капитализму доживљава процват.“
Логика
несагласја одјекује у оштећеним животима које живимо од памтивека. Сатирични афоризам који се
„одметнуо“ из аутентичног
подручја филозофије
постао је директан чистач друштвеног простора који насељавају аномалије и
неправде. Он је у служби
истине а један од његових
бораца је и Зоран Раонић.
„Ко хоће да сазна истину о
непосредном животу
мора испитати његово
отуђено обличје, објективне силе, које
до у најскривенији кутак одређују
индивидуалну егзистенцију“.3 Али невоља је у томе што је на сцени победа
фаталности оличена у
беседништву и љутњи како не видимо да је нама добро! А ми
смо прошли „сито и решето“, прошли смо, како каже Раонић: „Феудализам, капитализам,
социјализам... Пардон: социјализам, капитализам, феудализам...“ Ово се тиче и других области, пре
свега социологије, психологије, естетике, науке... А свело се на афоризам због његове политичке неприлагодљивости јер, „и правда нам
је промијенила пол, и сад се зове – правдоња.“
И не знаш шта је горе, двоуми се
Раонић, „јак владар“,
тешко заменљив или честа смена главара. Ко ће их све подмирити да њима буде добро? Не смемо
се обрукати таман остали голи и боси. „Јак вла-дар је народни змај! Увијек оде
у лијепу бајку бајчину!“
– или ти у мајчину!
Овај скривени оксиморон, чест
у Раонићевим
размислицама, само је замислица више, пре осмеха.
„Садашња генерација, неука и збуњена, никако да појми да живимо у прелазном времену,
у транзицији, хтела бих све одмах. Зато нас сатиричар подсећа да живимо у изузетном историјском времену,
на прелазу не само из века у век већ из миленијума у миленијум: Свака генерација је имала свој
прелазни период. Сад прелазни период има своје генерације.
Добробит народа
је главни циљ сваког
политичара, а да би
могао да чини добро
народу политичар мора
да буде на власти. У противном ништа ни од циљева
ни од средстава: Чим
је сишао с власти,
изгубио је вјеру у народ и демократију!“ 4
И мада је
слобода вероисповести у нас потпуна, пост је искочио из календара, пости се по
демократским принципима: „Почео
је велики пост. Не зна се кад ће
се завршити.“ Сатирични афоризми
социјално-политичке тематике
доминирају овом кwигом, и скоро да нема ни једне друштвене девијације коју није осликало њихово плаво мастило. Од
политичара се тра`и
стварна, а не виртуелна, промена мишљења
јер, „политичари су
једина врста на земљи
која вјерује да ће
опстати само ако нема насљедника,“
или како је то записао Милорад Шојић,
„заслепљени страначком политиком требало би
да носе бели штап“!?
Није политика на
тапету афоризму због себе, него због оног лошег што је заумила. Разуму је безболно и демократски једино приводи афоризам.
Политиком су људи
увек незадовољни,
мада има и она народна, „народу је тешко угодити“, ипак, чињенице
говоре да је, нови миленијум посебно, а и увод у њега, период великих зала и невоља остварених политичким играма јер, кад се у
тим играма пређе црта
долази до рата. Наравно, мислим на рат као агресију а не одбрану. Оно што је потпуно небулозно у
успостављању ткз. демократских дру-штава јесте да су самозвани
мировњаци наоружани до зуба, и стално
своје наоружање чисте али прљаве зубе никако5 Невоља је што „они који дијеле политичко мишљење, дијеле и нешто
опипљивије;“ они су
спремни „За демократију дати све! Све осим власти.“ Таква оданост себи није се
мењала у овој бранши вековима. Кад би се
променила, да би нове вође
имале фотељу направи
се „у име народа“ (кога нико не пита) нова држава: „Шта сте запели за државу?! Нијесмо је имали ни у бољим временима! – говорило
се, али вође знају шта је њима чинити. чинилац
се добро сабира и одузима посебно у приликама кад су „сви владари исти,
док је народ маса“. Маса за обликовање према потребама вођа.
У другом циклусу
„Епи – епиграми“, Раонић
пева „с ову страну принципа“ и наставља свој мисаони процес политичке сатире сада у другој форми – епиграму. Ово су сатирични монолози о вођи са по-руком да се не
уздамо „ни у њега ни
у кљусе,/ Уздај се
само у се.“
Епиграми су
исписани у правилној рими кроз један или два дистиха. Добро нађена рима својом музиком
реторички убедљиво преноси поруку свом
рецепиенту. Порука је записана кроз сарказам и благу иронију која нагиње смеху. Тако се и „сила“
обезсили а лажна сила
разобличи и покаже своје лице дрског слабића:
Тај је кадар
И стићи и утећи –
Немоћног стићи,
Од јачег утећи.
Али „Тај“ није
могао утећи оштром перу нашег сатиричара који је епиграмисао и
друге актуелне теме: Невријеме, Одликаша, Безбрижност,
Наше-више, Ниткове, Државни дуг, Провокаторе, Наше вође, Стварност...
Завршни циклус ове књиге, „Са врх језика хиљаду цветова“ са
поднасловом „Нови прилози за биографију цвијећа“, у ствари је прилог биографији вође а чине га, у основи, три речи које, у тростишју хаику рама, тонирају
записе. То су: вођа,
цвијеће и народ.
Раонић се, сасвим
оправдано, определио да своје сатиричне домислице испише у хаику раму јер, ове песме поред сентенциозне садржине имају и хумористичку потку и тако чине одличне сенрјуе (хаику песме са
дозом хумора). Ево неколико таквих примера:
Тјелохранитељу
У сваком букету се
Привиђа бомба.
*
Вјетар је стао.
Сад од чизама
Латице дрхте.
*
Толико цвијећа
а сви гледају
У очи његове.
*
Крате за главу
Тек изникле цвјетове –
Проћи ће Вођа.
*
Нови владар.
његово доба не тражи
Љубав за цвијеће.
Раонићеви сенрјуи имају нечег од једноставности форме
у којој су исписани, имају поштовања за цвеће али и вођу који је у овом венцу
приказан као уважена
личност према коме је
бивало претеране пажње
што се граничила са смешним. То претеривање јесте сенрју-хумор. За
разлику од хаикуа у коме речи
којих нема једнако говоре као и оне за-писане, у сенрјуу је све казано, све је
гола чињеница. Сенрју не познаје
апстрактан већ конкретан
смех, хумор из разлога.
Ове сенрју
песме, благог хумора, отварају своја врата читаоцу као би он могао кроз њих да прође
и не само то, читалац
тим чином може да доживи своје властите емоције. Оне могу
бити далеко блаже или
жешће, него што их је записао Раонић. Та врста осцилације у
снази хумора створена је пишчевим
предусловом који се држао
Шикијева упутства:
„Држи речи стегнутим, не умећи ничег бескорисног.“ – или – „Знај нешто о осталој књижевности.“
Зоран Раонић је и књигом „Низ језик се оклизујући“, само потврдио да је
добар зналац књижевних форми и концепција њене троједности6 то потврђује. Ово је књига кратких форми и чита се с намером, чита се и фрагментарно у временском
теснацу, без обавезе да то буде од прве стране. Можемо је читати и насумце, сваки детаљ је за себе целина и свако
његово отварање је посебан доживљај.
У Субјелу,
18. јула 2016.
_____________
1) Зоран Раонић (1956, Ђурђевића Тара) пише поезију прозу, есеје и сатиру. Објавио 12 књига. Награђиван. Живи у Пљевљима.
2) Зоран Раонић: „Низ језик се оклизујући“, самиздат, Пљевља, 2016.
3)Теодор В. Адорно: „Minima moralia“, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2002, стр. 7.
4) Витомир Теофиловић: „Жестока сатира у
лирској души“, из предговора књизи „Низ језик се оклизујући“, стр. 11.
5) О афоризму који осуђује империјалистичку и поданичку
политику види мој есеј „Пронаћи кључ мудрости“,
Свитак, Пожега, бр. 73, стр. 3 – 8.
6) Која није случајна, али то би могла бити тема посебног есеја.
0 коментара:
Постави коментар